Vavilonski kalendar

Sa pojavom države nastala je potreba da se utvrdi tačan kalendar. U prvom redu privredni i finansijski život zemlje, kao i redosled propisanih dažbina, zahtevali su utvrđivanje početka meseca.

Računanje je počinjalo sa pojavom mladog meseca i podešavanjem lunarnog meseca u solarnoj godini. Jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara, u kojem je taj zadatak bio rešen, bio je vavilonski kalendar.

U zemlji starih Sumera, gde protiču Tigar i Eufrat, već je u trećem milenijumu pre naše ere svaki grad imao sopstveni kalendar. Svi kalendari su bili lunarni i sastojali su se od 12 meseci, a svaki mesec od 29 ili 30 dana. Nazivi meseci određivani su prema zemljoradničkim radovima i raznim religijskim praznicima: „mesec setve“, „mesec pira“, „mesec žetve“, „mesec paljenja vatre“, „mesec delanja boginje Inani“.

U XVIII veku pre naše ere skoro sva oblast dvorečja bila je objedinjena u veliku moćnu državu sa prestonicom u gradu Vavilonu. U vavilonskom carstvu razvijale su se umetnost, nauka, a naročito matematika i astronomija. Koristio se pozicioni brojni sistem, kao i danas (jedinice, desetice, hiljade itd.), a takođe i podela kruga na 360 stepeni, sata na 60 lučnih minuta, a minuta na 60 lučnih sekundi, sve je to došlo do nas iz starog Vavilona.

U vavilonskim hramovima – ziguratima, koji su imali oblik višestepenih kula, najviši stepen, kako smatraju istoričari, bio je određen za astronomska osmatranja. Poznata imena starih vavilonskih astronoma su: Naburian (VI vek stare ere), koji je razradio sistem određivanja lunarnih faza, i Kiden (IV vek stare ere), koji je otkrio pojavu sunčevih procesa i utvrdio trajanje solarne godine. Vavilonski astronomi su uspeli još u jednom posmatranju: od njih je bio ustanovljen period ponavljanja sunčevih i mesečevih pomračenja, što je davalo mogućnost određenog predskazivanja pomračenja.

Mnogi grčki mudraci dostigli su visok stepen poznavanja matematike i astronomije u specijalnim školama, danas otkrivenim u velikim gradovima: Vavilonu, Uruku, Siparu i drugim.

Astronomska saznanja i veza sa njihovim određivanjem religijskih delovanja smatrao se isključivim pravom žreca. U Grčkoj su ih nazivali haldejskim astrolozima.

Velika dostignuća vavilonskih astronoma u proučavanju Meseca imaju značaj za čitav svet. Trajanje meseca, koji je poznije nazvan sinodičkim, određivali su od pojave mladog meseca do njegove ponovne pojave. Na taj način, oslanjajući se na posmatranje mladog meseca, Vavilonci su ustanovili trajanje sinodičkog meseca ili od 29 ili od 30 dana.

U vavilonskom kalendaru lunarna godina se sastojala od 12 meseci. Prvi mesec u godini bio je Nisan, u kome je bio „praznik uživanja u ječmenoj hrani“. Sledeći meseci su nosili imena: Apar, Siman, Duz, Ab, Ulul, Tašrit, Arahsami, Kislim, Tebet, Šabat, Adar.

Računanje sati počinjalo je od zalaska Sunca. Dan u vavilonskom kalendaru se delio na 12 delova, po 2 sata svaki deo. Sedam dana činili su nedelju.

U vavilonskim obrednim kalendarima ima napomena o srećnim i nesrećnim danima, a poslednjih je moglo biti u trajanju ukupno 4-5 meseci. U tim danima se nije preporučivalo započinjanje novih radova, već su se ti dani posvećivali postu.

Ukoliko se lunarna godina ne podudara sa solarnom, bilo je potrebno ili uvećati vreme svakog meseca, narušavajući usaglašavanja sa pojavom mladog meseca, ili pribeći periodičnom dodavanju dopunskog meseca. Hamurabi, koji je vladao u Vavilonskom carstvu u XVIII veku pre naše ere, izdao je ukaz o dodavanju još jednog meseca u kalendaru, sa nazivom „ukoliko je nepuna godina“. Ipak, dodavanje dopunskog meseca dugo vremena je izazivalo haos. U IV veku pre naše ere počeo se primenjivati 19-godišnji ciklus sa 7 dopunskih meseci. Pravilna postavka periodičnosti dozvoljavala je Vaviloncima da dočekaju prvi dan meseca Nisana – to jest, početak nove godine – uvek u rano proleće (ne ranije od 12 marta i ne kasnije od 18. aprila). Na taj način su se usaglasili lunarni meseci i solarna godina.

U Vavilonu je početak godine bio naročiti praznik i praznovao se sa odgovarajućim religioznim ceremonijalima. Poznato je da je mnoge kultne ceremonije obavljao sam car, koji je u isto vreme bio vrhovni žrec. U Vavilonu centar proslave praznika je bio u hramu vrhovnog boga Marduka na stepenastim kulama. Kao što je ranije rečeno, najviši plato kule – zigurata, služio je za posmatranje zvezda. Ipak posmatranja nisu bila u naučne svrhe. Glavno je bilo da se u vremenu od jedanaest dana proslave novogodišnjih praznici, smatralo važnim čitanje molitvi i strogo usaglašavanje sa položajem zvezda na nebu.

U novogodišnjem praznovanju uključivali su i druge bogove, čije statue su bile postavljene na specijalnim brodovima i dopremane u Vavilon.

U toku nekoliko dana, kada su bili praznici, bilo je prihvaćeno pitati bogove o svojoj sudbini i o budućnosti. Za ceremonijal određenja careve sudbine postavljao se naročiti „tron određivanja sudbine“. U vreme ceremonije prinosile su se obilate žrtve i čitale molitve.

Često su se novogodišnji praznici odvijali u Vavilonu u naročitom hramu, nazvanom „Kuća novogodišnjeg praznika“. To mesto je bilo zaklonjeno visokim zidom kako se ne bi videlo šta se odigrava iza njega.

Devetog dana praznovanja žreci su iznosili statuu boga Marduka iz njegovog hrama i u svečanoj procesiji, u pratnji mnoštva, prelazili u „Kuću novogodišnjeg praznika“. Ovde je car vršio prinošenje žrtve i izgovarao molitve. Taj dan se završavao velikom gozbom, koja je simbolizovala očekivanje plodnosti i blagostanja u novoj godini.

izvor: DanasOnline