Šećer na mozak deluje kao droga
U neuronauci hrana je nešto što se zove „prirodna nagrada“. Da bismo preživeli, hrana, seks i briga o drugima moraju da budu „užitak za mozak“, kako bi se takve radnje prirodno ponavljale. Slatke stvari su poseban užitak, ali današnji čovek konzumira šećer, umesto prirodnih slatkiša. Šta se desi mozgu kada ostane bez imalo slatke nagrade?
Mozak radi tako da kada uradimo nešto što je uživanje, neuroni ispuštaju dopamin, i daju znak mozgu da je to nešto dobro. Tako je vaš mozak konkretno povezan sa pokretom ruke ka još jednom parčetu torte, prenosi CNN.
Nauka veruje da je ljudima urođeno da vole slatko. Kada bi naši preci naišli na, recimo, neke vrste bobica u prirodi, slatko bi značilo dobro, a gorko – da je otrovno. Voće je najlepši slatkiš, ali opet današnji režim isrhrane daje prednost drugim oblicima slatkog.
Šećeri sakriveni u brojnim namirnicama
Na primer, pre 10 godina prosečan Amerikanac bi pojeo 22 kafene kašike šećera dnevno, u raznim oblicima. To iznosi oko 350 kalorija, samo u čistom šećeru. Prema novijim istraživanjima, prosečan Britanac pojede 238 kašičica šećera svake nedelje!
Danas, skoro je nemoguće da kupite spremljenu, spakovanu hranu u prodavnici koja nema bar malo šećera. Ti skriveni šećeri su najopasniji, pošto polako izazivaju osećaj zavisnosti. Na sličan način kako droge poput nikotina, kokaina i heroina deluju na mozak, šećer bombarduje mozak osećajem užitka. Tako vremenom postajemo zavisni, kao i od svake druge droge.
Šećeri se često kriju i u slanoj hrani – poput kečapa, raznih namaza, ajvara. I kao i druge droge, vremenom nam treba „veća doza“. Ukoliko dug period vremena konzumiramo sećer, sve će više biti potrebno da se otpusti dopamin, i da osetimo ponovo taj osećaj užitka. Mozak postaje tolerantan na šećer, i treba nam više da bi dostigli „šećerni fiks“.
A šta se desi kada pokušamo da se „skinemo“ sa veštačkog šećera? U stidiji objavljenoj 2002. na Prinston univerzitetu, laboratorijski pacovi su najpre „navučeni“ na šećer, a potom im je naglo ukinut isti. Rezultati nisu bili previše dobri, za šećer. Pacovi su bili nervozni, tresli su se, nisu hteli skoro uopšte da se kreću po kavezu.
Rađeni su i drugi eksperimenti, koji su povezivali „skidanje“ sa sećera sa malodušnošću, neaktivnošću, impulsvinim ponašanjem. Naučnici ipak naglašavaju da su ovo esktremni eksperimenti, pošto su pacovi 12 sati gladovali, a potom 12 jeli bez prestanka slatkiše. Koliko god voleli slatkiše, retko ko je u stanju 12 sati da ih jede bez prestanka – tako da nivo zavisnosti nije toliki koliki je bio u eksperimentu.
Ali veza je jasna. Skidanje sa šećera je veoma slično odvikavanju od droge. Šta se desi kada prestanete da jedete šećer? Ništa posebno! Kakva će reakcija organizma biti ukoliko sebi ukinete sve izvore rafinisanog šećera?
Mnoge knjige i naučni članci su se posvetili fenomenu šećerne zavisnosti, i ono što najpre osetite je osećaj jake želje da jedete slatko, iako ste upravo pojeli omiljeni ručak, ili ste čak sasvim siti. Neki ljudi prijavljuju da imaju i fizičke reakcije, poput nervoze, da im se tresu ljude, hladni znoj.
Ipak, reakcije posle „ostavljanja“ šećera nije toliko ozbiljna kao skidanje sa droge. Vremenom ta želja slabi, a nekim ljudima je dovoljno oko 40 dana da potpuno zaborave na slatko, dok neki ne uspeju čitav život. Sasvim je individualno.
Takođe, odvikavanje od šećera zahteva veliku promenu u ishrani. Izbegavanje prerađenih kupovnih proizvoda, slanih ili slatkih, zahteva dosta žrtve i promene životnih navika. Ali vremenom, telo i mozak se naviknu, i vrate u stanje kada su i slatke bobice dovoljne da nam da budu „prirodna nagrada“.