Nacistička tajna na Antarktiku

Sovijetski savez, novostvorena komunistička država, u skladu sa tadašnjom ideologijom, bio je poligon za uspostavljanje novog čoveka i novih teorija istorije i razvoja ljudske vrste. U tu svrhu su preduzimane razne ekspedicije te izučavanja svega što bi se danas kategorizovalo kao alternativa. U okviru pomenutih istraživanja, 1929. Godine, jedan od sovijetskih instituta prezentovao je mapu Antartika, u izvornom stanju, sa prikazima kontinenta pod vegetacijom i sa detaljima koje je i danas nemoguće do kraja prepoznati ispod naslaga leda.
U međuvremenu, još jedan totalitarni režim, nacistički u Nemačkoj, postao je opsednut revizijom aktuelne istorije i potragom za izvorom života. Brojne su organizacije, koje je kontrolisao Hajnrih Himler, a koje su u tu svrhu organizovale razne ekspedicije i potrage za relikvijama, od longiovog koplja do Svetog Grala.
Iza vrhuške Naci partije stajala je moćna okultna organizacija Tula. Reč je o društvu čiji su stavovi, razmišljanja i delovanje ugrađeni u same temelje nacističkog režima, a blizak im je bio, iako ne postoje konkretni dokazi da je bio njihov član, i sam Adolf Hitler.Prema dostupnim podacima, društvo Tule 17. oktobra 1918. godine osnovao je nemački okultista baron Rudolf von Sebotendorf, i to kao minhenski ogranak tajnog društva „Germanenorden“, odnosno Reda teutonskih vitezova, koji je osnovan 1912. godine. Neki drugi izvori govore kako ih je još 1910. godine osnovao Feliks Najdner kao ekstremno nacionalističku organizaciju. Ime su uzeli po antičkoj Tuli koja je za grčke i rimske geografe bila najsevernija tačka na Atlantiku. Prema toj predaji, Tule je bila Atlantida nordijskog područja, ledeno ostrvo bogate i moćne civilizacije koji je nestao pod talasima hladnog mora. Stanovnici koji su preživeli, spas su navodno pronašli na evropskom kontinentu, i to na germanskom prostoru. Ovo je podstaklo pripadnike društva Tule da se poistovete sa teutonskim plemenima koja su 9. godine porazila rimske legije u Teutoburškoj šumi kao naslednici izgubljene superrase. Čovek koji je Društvu Tule udahnuo stvarnu okultnu moć bio je Ditrih Ekart, istinski medijum i posvećenik tajnih znanja. On je stvorio magijske rituale Tule, on je ostvario spiritualne konakte sa snagama crnog okultizma, on je „prepoznao“ Adolfa Hitlera kao budućeg vođu Rajha. Zauvek će ostati zabeležene njegove reči kada je prvi put video i čuo budućeg Firera – „Njega smo čekali. On je čovek kome sam bio prorok i prethodnik“.

Uz njega, svakako najzaslužniji za uzdizanje okultnih doktrina Tule u političku ideologiju nacizma jesu dvojica njenih visokih inicijanata, Fridrih Kron koji je Hitleru predložio kukasti krst kao simbol partije i države i general Karl Haushofer, čije su geostrateške ideje uticale ne samo na oblikovanje nacizma, već i na sudbinu čitavog sveta toga vremena. Uticaj okultnog u nacističkoj Nemačkoj institucionalizovan je 01.07.1935. godine kada su Hajnrih Himler, Rihard Valter Dar i Herman Virt osnovali „Anenerbe“, organizaciju koja je u okviru mnogih sekcija proučavala paranormalne pojave, vekovna tajna učenja, istorijsku osnovanost mitova i načine kako da ih, spajajući ih s naukom, ugradi u nacističke vizije sveta. Upravo rad Anenerbea, njegove brojne ekspedicije i otkrića, fascinantna pedantnost u vođenju dokumentacije čak i kada se radilo o stravičnim zločinima u ime „viših“ ciljeva i spoznaja, umnogome su uticale na tokove savremenog globalizma. Jer, rezultati rada Anenerbea nisu nestali, niti su ih se njihovi preživeli tvorci ikada odrekli. Dakle, uticaj okultnog na ideologiju, koncepciju i geo-strategiju nemačkog III Rajha činjenica je koju danas gotovo niko i ne spori. Poslednjih godina mnogo knjiga, u tom pravcu, otkriva nove detalje ili poznatima daje nova tumačenja, Nacionalna Geografija pravi serijale o Hitlerovoj tajnoj nauci, sajtovi objavljuju zapanjujuće informacije, a pisci akcionih romana „otkrivaju“ zakopana Firerova blaga.
No, i pre sadašnjih potraga za okultnim ali i finansiskim nasleđem nacista, oni su krenuli u potragu za skrivenim nasleđem sveta, ne bi li stekli stratešku prednost, prisvajajući ga.
Nacisti nisu jedini koji su ispoljili interes ka skrivenim informacijama ispod antartičkog leda. Nedugo za njima, SAD su poslale svoju prvu ekspediciju na Južni pol.
Antarktik je u dalekoj prošlosti definitivno bio naseljiv, što dokazuju i mnoge drevne mape koje prikazuju Antarktik bez leda. Najčuvenija takva mapa je Piri Reis mapa koju je napravio istoimeni admiral u doba Otomanskog carstva.
Interesantno je to što je mapa Piri Reisa zasnovana na brojnim starijim mapama koje s velikom preciznošću prikazuju Antarktik bez leda kojim je on prekriven danas. To jasno ukazuje da je nekada davno postojala drevna civilizacija sa naprednom tehnologijom koja je istražila Antarktik u vreme kada on još uvek nije bio zamrznut, piše britanski magazin San.

Stvar je u tome što se Antarktik nije uvek nalazio toliko južno već je bio negde između Južnog pola i Ekvatora. To znači da je tada na njemu vladala tropska ili umerena klima i da je na njemu bilo raznih oblika života. To znači da su čak i ljudi mogli živeti na Antarktiku u dalekoj prošlosti. Američki admiral Ričard Berd je 1949. godine sproveo ekspediciju na Antarktiku i uzeo uzorke sedimenta sa tri mesta na kojima su se nekada nalazile reke. Uzorci su dokazali da Antarktik nije oduvek bio prekriven ledom.
Podaci sa ovih ekspedicija ukazuju na to da je negde između 4. i 12. milenijuma pre nove ere na Zemlji postojala ekstremno napredna civilizacija koja je posedovala odlično znanje o navigaciji, kartografiji i astronomiji. Njihovi tehnološki napreci su bili daleko ispred drugih kultura koje su se pojavile posle njih. Ova izgubljena civilizacija je živela pre nekoliko desetina hiljada godina, a moguće je da je živela na kontinentu ili ostrvu pod nazivom Atlantida i da se njihovo nasleđe nalazi ispod debelog sloja leda na Antarktiku.
Nemci su 1938. godine zaista poslali tim istraživača na Kvin Maud Lend i to su detaljno dokumentovali.
Njihovo je odredište bio Kvin Maud Lend gde su, kaže popularna priča, pronašli ogromnu mrežu toplih podzemnih reka i pećina. U najvećoj od njih nacisti su sagradili ‘Bazu 211′ poznatu i kao ‘Novi Berlin’.
Osim naučnika koji su radili na tajnom superoružju, tamo su smeštena i brojna tajna društva. Dva meseca nakon pada Trećeg Rajha, u argentinsku bazu u Mar de Platu uplovila je nemačka podmornica U-530. Na njoj su bili Adolf Hitler, Eva Braun i druga visoko pozicionirana lica nacističkog režima koji su potom krenuli prema nacističkoj bazi na Antarktiku gde su doživeli starost.
SAD je 1946. godine pokrenuo operaciju “Highjump” kako bi s Antarktika izbrisao nacističku prisutnost i uništio njihove baze. Nemci su Amerikancima uzvratili napadima letećim tanjirima, pa su Amerikanci sve odlučili da okončaju s tri nuklearna napada.

Tehnološki skok koji se desio tokom II svetskog rata, kroz vojne eksperimente, i kasnije kroz hladnoratovsku trku u naoružanju dostiže svoj maksimum tokom prve četvrtine 21. veka. Svet je na pragu novog sukoba, i vrlo ubrzano konsoliduju se ideje nastale tokom perioda nacizma, kako bi bile upotrebljene u budućnosti.