Чудесна прича о подвизима оца Агапита

• Рус, рођени Московљанин, дошао у српски манастир да окајава грехе, обновио светињу на врху Луштице, а онда до упокојења зидао храм у далекој Патагонији

Пише: Предраг Савић

Вест да се у месту Чиле Чико у Патагонији недавно упокојио архимандрит Агапит, клирик Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке при СПЦ, прошла је релативно незапажено! О овом духовнику, схи монаху, искушнику и истинском подвижнику и покајнику доскора се није много јавно говоорило. Разлог за то је што се Агапит заветовао на сиромаштво и тиховање уз строги пост, уз опаку болест, без жеље за претеране односе са средствима јавног информасања. Оно што сада знамо о архиамдриту Агапиту изазива огромно страхопоштовање и могло би да псолужи за писање више романа и филмских сценарија.

Агапит је Рус, рођени Московљанин, који је у мнастир Превлаку Михољску код Тивта стигао 2006. године на позив митрополита Амфилохија. Тражио је благослов да обнови рушевине прастарог храма на врху брда Бјелице, изнад Радовића, на Луштици. И добио је благослов да само уз помоћ добровољних прилога ту направи испосницу Чуда Аргангела Михаила. Отац Агапит живепо је у једном напуштеном војном камиону и уз помоћ људи добре воље градио храм и конаке и остале пратеће објекте. И то све борећи се три карцинома!

Помагао му је његов пријатељ, данас најмлаћи схи монах под окриљем СПЦ Мелхиседек Првуловић. Тиховали су и градили на сунцу, ветру и киши, једући само једном дневно, без струје и воде, не продајући робу, не наплаћујући свештеничке услуге. Од милостиње коју су добијали направили право чудо – предивне камене објекте са звоником на којем је данас звоно од две тоне.

Све то покушавамо да вам дочарамо уз фотографије фоторепортера Зорана Јовнаовића Мачка и фотозаписе објављене у албуму скита Чуда Аргхангела Михаила. Здање за опште дивљење, право чудо од лепоте на врху брда, одакле се види цела Бока као на длану, где су монаси како кажу, пола у шали пола у збиљи, најближи Богу.

Мало ко је имао прилику да се упозна са том ванредном лепотом, а редакција „Азбучника идентитета“ и портала „Тамо далеко“ се захваљује схи монаху Мелхиседеку Прволовићу, што је дао благослаов за фотографисање и што је прекинуо своје тиховање и самовање да би нас угостио!

До поменутог скита који доминира над Тиватским заливом од манастира Михољске превлаке стиже се за тридеесетак минута вожње. Са пута, који спаја Тиват са Радовићима, на једној од усамљених раскрсница, вез икаквог обележја, одваја се макадамски друм према скиту. Наилазимо на базу највероватније неког предузећа за путеве, где нас дочекују и без имало милости и љубазности заустављају чувари. После тог немилог сусрета, настављамо пут по макадаму, по кршевитом лавиринту међу камењем, трњем, шибљем и пољским цвећем, чији се опојни мириси шире на све стране.

Сунце је на заласку, па гасимо климу и отвармо широм прозоре да се надишемо тог невероватног брдског ваздуха. Доле иза нас остаје Бока Которска, а панорама је слична оној коју видите кад авион слеће на тиватски аеродром. И док се џип полако пење, као на длану видимо манастирско здање које доминира високо, на брду!

Пред сумрак, ову камену светињу обасјану последњим сунчевим зрацима, гледаномо и фотографишемо са нека два-три километра раздаљине. Кровови камених грађевина под окриљем скита Чуда светог Архагела Михаила као да се сједињују са небеским сводом.

И док се паркиармо крај манастирског здања, које, као да је уклесано у црногорски крш, схватамо да смо стигли на посебно место. Скит је неимарском руком вешто ограђен каменим зидом, над улазном капијом доминира звоник на којем је збоно тешко две тоне. Највеће на овим просторима. Кад зазвони чује се у целом заливу. Порта је у потпуности поплочана каменом, од којег су и манастирска црква, велика трпезарија, конак, просторија за пријем гостију. У светињи нема струје, схи монах Првуловић наследник монаха Агапита, поштије завет свог духовника и не жели ту угодност.

Крећемо се по полу мраку, а све око нас блиста и рефлектује последње сунчеве зраке, а потом и оне који стижу са Месеца. Отац Мелхиседек Првуловић нас уводу у мермену крстионицу, изидану и осликану у византијско плавим нијансама, које су карактеристичне и за цркву скита. Онај ко се овде крштава силази мермерним степеницама, на само дно – да буде погружен у води, као што су то некада, кршатавајући, чинили апостоли. У мнастирској цркви, коју су осликвали исти фрескописци као и храм Христовог спасења у Подгорици, доминира полијејелеј, јединствен у Црној Гори, израђен у Русији. У питању је ремек дело црквене уметности.

А онда следи оно што ретко ко може да доживи – вишечасовни разговор са схи монахом Мелхиседеком Првловићем. Потписник ових редова обишао је више десетина манастира, разговарао са више десетина духовника, али једиснсвен утисак на њега је оставио четрдеетогодишњи Мелхиседек Првуловић. Слушамо, не трепћући, инспиративну беседу на тако мистичном и јединственом месту о схимонаштву, па потом и причу оцу Агапиту…

Сазнајемо да је и овај манстирски скит био на мети грађевинских испектора. Донели су решење о његовом рушењу иако се налази у највећој недођији. Од булдожера манастирска здања одбранили су монаси и становници околних села даноноћним стражама.

Ништа не бележимо и не снимамо. Памтимо саморечи овог изузетног духовника. Он нам вели да схимонаштво захтева потпуну усамљеност. Без љубави, смирења срца и сазнања и непрестане молитве, сиромаштва, чистоте и потпуног мира нема схимонаштва. Објашњава нам да схимонаштво виши степен посвећења, да се сматра максимално блиским анђеоском чину.

Отац Мелхиседек Првловић нам даље појашњава да је од оца Агатипа научио да оваквом месту и оваквим испосничким животом најбоље окајавају греси из цивилног живота. А отац Агапит је после градитељског подвига на врх Луштице одлучио да даље своје грехе окајава и подвизава се у далекој Патагонији. Намера је била да се у Патагонији смењију схи ардимандрит Агапит и најмлађи схи монах под окриљем СПЦ Мелхиседек Првулоивић. Болест је, међутим, учинила своје.

Отац Мелхиседех вели да је све наследио од оца Агатипа, па и болести. С њима се уз Божију помоћ, каже бори тиховањем, молитвом… Отац Првуловић нам понавља и речи оца Агатипа, које је често понаљао, да када монах одлучи да живи у пустињи, тек онда почиње духовни рат.

Говорио је отац Агатип да монах око себе треба да има анђеле, а не људе. Монашка љубав је другачија, она је непристрасна, смирена, несебична, безинтересна, кротка, кадакад и строга. Монах се моли за све људе, и то је тешко схватити. Наравно, он се моли и за спасење своје душе. Подсећа нас отац Првуловић, на следеће Агапитове речи које су забележене у једној емисији ТВ Васељенске:

„Коначно, човек дође у манастир да сачува своју душу. Да се одрекне угодности, било каквог луксуза, телевизије, радио пријемника и лично сам против угодности у манастиру. Синоним за монаштво је  сиромаштво. Они су се, уласком у монашки свет, заветовали на сиромаштво.

Данас је дошло време да се и у неким манастирима живи веома лагодно, да је све на дугме, на клик. Али, неки монаси желе да се повуку далеко, у осаму и да живе што скромније. И опет, морам да кажем, да не живим онолико скромно, сиромашно, колико бих желео, јер долазе људи, како их не угостити, долазе монаси, путници, како их не нахранити, или им не понудити коначиште? Када помислим какав је хаос у свету, које страхоте носи данашња цивилизација, каква велика искушења вребају сваког човека, онда себи кажем – ми монаси нисмо јаки, ми смо слаби људи, јаки живе у свету, боре се са овим злом, зарађују велики или мали новац, имају пријатеље, непријатеље…

Неки, опет, у свету живе на рубу егзистенције, пате се, чергаре, просе, и то је њихов живот, јер они су то одабрали и могу то да носе. И то је тежак крст. Ми радимо у нашим светињама, веома мало спавамао, испомажемо се међу собом, не штедимо се, имамо љубави за човека, молимо се, служимо, појемо. То је наш живот. Али, када бисте упитали неког мирјанина, како би он поднео монашки живот, са шоком би вас погледао и успаничено би казао да он монашки никада не би могао да живи, да нема снаге да све остави, нити жеље.

Тако и ми монаси, немамо жеље, нити снаге да живимо по правилима данашњег света. Некада давно сам и ја живео мирјанским животом, и онда једног дана сам схватио где ми је право место. Али, шта се десило, убрзо је цела моја ужа и шира фамилија верно приступила крштењу и Руској православној цркви. Потом и моји пријатељи, чак и неке колеге, познаници. Ето, то је та љубав, када себе срцем и душом ставите у службу Господњу, а Бог вас награди таквим чудесима. Данас су и потомци мог брата, и моје породице, добри верници.

А, онда схватите, да је Божја љубав несагледива, свемоћна и скоро сваког дана се у то уверавам. Многи Руси су се овде крстили. Овде су Бога срели. Мислим да је у Србији, Црној Гори, Републици Српској… вера дубља, аутентичнија, и неодвојива од неба. Овде су се те исконске вредности сачувале. Наравно, вама се чини да није тако, јер су Срби пуни замерки на свој рачун, на сопствене мањкавости свакојаке, па и оне духовног карактера.“

Од оца Првуловића сазнајемо да је на Луштици тренутно 18 православних храмова и 12 села, у којима је све мање становника. Због 18 православних храмова Луштицу зову и малом Светом Гором. Под окриљем Светомихољског превлачког манастира, пре него што су га Млечани бомбардовали и поубијали монахе, било је чак четрдесетак храмова.

Отац Првуловић са врха Луштице гледа замишљено ка острву Михољска превлака где обита његов игуман Бенедикт и са неком сетом изговара да и поред те вековне традиције власти не дозвољавају да се обнови главни, саборни михољски храм.

И док отац Првлувић прича пада дубока ноћ, а опет солидно се види. Светлост као да исијава из сваког камена на врху Луштице и са лица нашег саговорника. Нестварана и тешко описива сцена и ситуација, као када смо пред двадесетпет година присуствовали мироточењу из мошти превлачких мученика. Фоторепорет Зоран Јовановић Мачак и потписник ових редова тада су видиели како тек откопана кост превлачких мученика мирточи у рукума младе студенткиње археологије из Београда. Мирисну и блиставо чисту течност из каљаве кости скупљали су обичном ватом! А мирис, сличан овоме на врху Луштице, који смо осетили ове 2019. године и тада 1996. ширио се целим Острвом.

Фотографије у галерији током обнове манастира на Луштици снимили отац Агапит и његов син Роман, а у тексту и на насловној страни Zoran Jovanović Mačak/RawСветлопис