Čudesna priča o podvizima oca Agapita

• Rus, rođeni Moskovljanin, došao u srpski manastir da okajava grehe, obnovio svetinju na vrhu Luštice, a onda do upokojenja zidao hram u dalekoj Patagoniji

Piše: Predrag Savić

Vest da se u mestu Čile Čiko u Patagoniji nedavno upokojio arhimandrit Agapit, klirik Eparhije buenosaireske i južno-centralnoameričke pri SPC, prošla je relativno nezapaženo! O ovom duhovniku, shi monahu, iskušniku i istinskom podvižniku i pokajniku doskora se nije mnogo javno govoorilo. Razlog za to je što se Agapit zavetovao na siromaštvo i tihovanje uz strogi post, uz opaku bolest, bez želje za preterane odnose sa sredstvima javnog informasanja. Ono što sada znamo o arhiamdritu Agapitu izaziva ogromno strahopoštovanje i moglo bi da psoluži za pisanje više romana i filmskih scenarija.

Agapit je Rus, rođeni Moskovljanin, koji je u mnastir Prevlaku Miholjsku kod Tivta stigao 2006. godine na poziv mitropolita Amfilohija. Tražio je blagoslov da obnovi ruševine prastarog hrama na vrhu brda Bjelice, iznad Radovića, na Luštici. I dobio je blagoslov da samo uz pomoć dobrovoljnih priloga tu napravi isposnicu Čuda Argangela Mihaila. Otac Agapit živepo je u jednom napuštenom vojnom kamionu i uz pomoć ljudi dobre volje gradio hram i konake i ostale prateće objekte. I to sve boreći se tri karcinoma!

Pomagao mu je njegov prijatelj, danas najmlaći shi monah pod okriljem SPC Melhisedek Prvulović. Tihovali su i gradili na suncu, vetru i kiši, jedući samo jednom dnevno, bez struje i vode, ne prodajući robu, ne naplaćujući svešteničke usluge. Od milostinje koju su dobijali napravili pravo čudo – predivne kamene objekte sa zvonikom na kojem je danas zvono od dve tone.

Sve to pokušavamo da vam dočaramo uz fotografije fotoreportera Zorana Jovnaovića Mačka i fotozapise objavljene u albumu skita Čuda Arghangela Mihaila. Zdanje za opšte divljenje, pravo čudo od lepote na vrhu brda, odakle se vidi cela Boka kao na dlanu, gde su monasi kako kažu, pola u šali pola u zbilji, najbliži Bogu.

Malo ko je imao priliku da se upozna sa tom vanrednom lepotom, a redakcija „Azbučnika identiteta“ i portala „Tamo daleko“ se zahvaljuje shi monahu Melhisedeku Prvoloviću, što je dao blagoslaov za fotografisanje i što je prekinuo svoje tihovanje i samovanje da bi nas ugostio!

Do pomenutog skita koji dominira nad Tivatskim zalivom od manastira Miholjske prevlake stiže se za trideesetak minuta vožnje. Sa puta, koji spaja Tivat sa Radovićima, na jednoj od usamljenih raskrsnica, vez ikakvog obeležja, odvaja se makadamski drum prema skitu. Nailazimo na bazu najverovatnije nekog preduzeća za puteve, gde nas dočekuju i bez imalo milosti i ljubaznosti zaustavljaju čuvari. Posle tog nemilog susreta, nastavljamo put po makadamu, po krševitom lavirintu među kamenjem, trnjem, šibljem i poljskim cvećem, čiji se opojni mirisi šire na sve strane.

Sunce je na zalasku, pa gasimo klimu i otvarmo širom prozore da se nadišemo tog neverovatnog brdskog vazduha. Dole iza nas ostaje Boka Kotorska, a panorama je slična onoj koju vidite kad avion sleće na tivatski aerodrom. I dok se džip polako penje, kao na dlanu vidimo manastirsko zdanje koje dominira visoko, na brdu!

Pred sumrak, ovu kamenu svetinju obasjanu poslednjim sunčevim zracima, gledanomo i fotografišemo sa neka dva-tri kilometra razdaljine. Krovovi kamenih građevina pod okriljem skita Čuda svetog Arhagela Mihaila kao da se sjedinjuju sa nebeskim svodom.

I dok se parkiarmo kraj manastirskog zdanja, koje, kao da je uklesano u crnogorski krš, shvatamo da smo stigli na posebno mesto. Skit je neimarskom rukom vešto ograđen kamenim zidom, nad ulaznom kapijom dominira zvonik na kojem je zbono teško dve tone. Najveće na ovim prostorima. Kad zazvoni čuje se u celom zalivu. Porta je u potpunosti popločana kamenom, od kojeg su i manastirska crkva, velika trpezarija, konak, prostorija za prijem gostiju. U svetinji nema struje, shi monah Prvulović naslednik monaha Agapita, poštije zavet svog duhovnika i ne želi tu ugodnost.

Krećemo se po polu mraku, a sve oko nas blista i reflektuje poslednje sunčeve zrake, a potom i one koji stižu sa Meseca. Otac Melhisedek Prvulović nas uvodu u mermenu krstionicu, izidanu i oslikanu u vizantijsko plavim nijansama, koje su karakteristične i za crkvu skita. Onaj ko se ovde krštava silazi mermernim stepenicama, na samo dno – da bude pogružen u vodi, kao što su to nekada, kršatavajući, činili apostoli. U mnastirskoj crkvi, koju su oslikvali isti freskopisci kao i hram Hristovog spasenja u Podgorici, dominira polijejelej, jedinstven u Crnoj Gori, izrađen u Rusiji. U pitanju je remek delo crkvene umetnosti.

A onda sledi ono što retko ko može da doživi – višečasovni razgovor sa shi monahom Melhisedekom Prvlovićem. Potpisnik ovih redova obišao je više desetina manastira, razgovarao sa više desetina duhovnika, ali jedisnsven utisak na njega je ostavio četrdeetogodišnji Melhisedek Prvulović. Slušamo, ne trepćući, inspirativnu besedu na tako mističnom i jedinstvenom mestu o shimonaštvu, pa potom i priču ocu Agapitu…

Saznajemo da je i ovaj manstirski skit bio na meti građevinskih ispektora. Doneli su rešenje o njegovom rušenju iako se nalazi u najvećoj nedođiji. Od buldožera manastirska zdanja odbranili su monasi i stanovnici okolnih sela danonoćnim stražama.

Ništa ne beležimo i ne snimamo. Pamtimo samoreči ovog izuzetnog duhovnika. On nam veli da shimonaštvo zahteva potpunu usamljenost. Bez ljubavi, smirenja srca i saznanja i neprestane molitve, siromaštva, čistote i potpunog mira nema shimonaštva. Objašnjava nam da shimonaštvo viši stepen posvećenja, da se smatra maksimalno bliskim anđeoskom činu.

Otac Melhisedek Prvlović nam dalje pojašnjava da je od oca Agatipa naučio da ovakvom mestu i ovakvim isposničkim životom najbolje okajavaju gresi iz civilnog života. A otac Agapit je posle graditeljskog podviga na vrh Luštice odlučio da dalje svoje grehe okajava i podvizava se u dalekoj Patagoniji. Namera je bila da se u Patagoniji smenjiju shi ardimandrit Agapit i najmlađi shi monah pod okriljem SPC Melhisedek Prvuloivić. Bolest je, međutim, učinila svoje.

Otac Melhisedeh veli da je sve nasledio od oca Agatipa, pa i bolesti. S njima se uz Božiju pomoć, kaže bori tihovanjem, molitvom… Otac Prvulović nam ponavlja i reči oca Agatipa, koje je često ponaljao, da kada monah odluči da živi u pustinji, tek onda počinje duhovni rat.

Govorio je otac Agatip da monah oko sebe treba da ima anđele, a ne ljude. Monaška ljubav je drugačija, ona je nepristrasna, smirena, nesebična, bezinteresna, krotka, kadakad i stroga. Monah se moli za sve ljude, i to je teško shvatiti. Naravno, on se moli i za spasenje svoje duše. Podseća nas otac Prvulović, na sledeće Agapitove reči koje su zabeležene u jednoj emisiji TV Vaseljenske:

„Konačno, čovek dođe u manastir da sačuva svoju dušu. Da se odrekne ugodnosti, bilo kakvog luksuza, televizije, radio prijemnika i lično sam protiv ugodnosti u manastiru. Sinonim za monaštvo je  siromaštvo. Oni su se, ulaskom u monaški svet, zavetovali na siromaštvo.

Danas je došlo vreme da se i u nekim manastirima živi veoma lagodno, da je sve na dugme, na klik. Ali, neki monasi žele da se povuku daleko, u osamu i da žive što skromnije. I opet, moram da kažem, da ne živim onoliko skromno, siromašno, koliko bih želeo, jer dolaze ljudi, kako ih ne ugostiti, dolaze monasi, putnici, kako ih ne nahraniti, ili im ne ponuditi konačište? Kada pomislim kakav je haos u svetu, koje strahote nosi današnja civilizacija, kakva velika iskušenja vrebaju svakog čoveka, onda sebi kažem – mi monasi nismo jaki, mi smo slabi ljudi, jaki žive u svetu, bore se sa ovim zlom, zarađuju veliki ili mali novac, imaju prijatelje, neprijatelje…

Neki, opet, u svetu žive na rubu egzistencije, pate se, čergare, prose, i to je njihov život, jer oni su to odabrali i mogu to da nose. I to je težak krst. Mi radimo u našim svetinjama, veoma malo spavamao, ispomažemo se među sobom, ne štedimo se, imamo ljubavi za čoveka, molimo se, služimo, pojemo. To je naš život. Ali, kada biste upitali nekog mirjanina, kako bi on podneo monaški život, sa šokom bi vas pogledao i uspaničeno bi kazao da on monaški nikada ne bi mogao da živi, da nema snage da sve ostavi, niti želje.

Tako i mi monasi, nemamo želje, niti snage da živimo po pravilima današnjeg sveta. Nekada davno sam i ja živeo mirjanskim životom, i onda jednog dana sam shvatio gde mi je pravo mesto. Ali, šta se desilo, ubrzo je cela moja uža i šira familija verno pristupila krštenju i Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Potom i moji prijatelji, čak i neke kolege, poznanici. Eto, to je ta ljubav, kada sebe srcem i dušom stavite u službu Gospodnju, a Bog vas nagradi takvim čudesima. Danas su i potomci mog brata, i moje porodice, dobri vernici.

A, onda shvatite, da je Božja ljubav nesaglediva, svemoćna i skoro svakog dana se u to uveravam. Mnogi Rusi su se ovde krstili. Ovde su Boga sreli. Mislim da je u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj… vera dublja, autentičnija, i neodvojiva od neba. Ovde su se te iskonske vrednosti sačuvale. Naravno, vama se čini da nije tako, jer su Srbi puni zamerki na svoj račun, na sopstvene manjkavosti svakojake, pa i one duhovnog karaktera.“

Od oca Prvulovića saznajemo da je na Luštici trenutno 18 pravoslavnih hramova i 12 sela, u kojima je sve manje stanovnika. Zbog 18 pravoslavnih hramova Lušticu zovu i malom Svetom Gorom. Pod okriljem Svetomiholjskog prevlačkog manastira, pre nego što su ga Mlečani bombardovali i poubijali monahe, bilo je čak četrdesetak hramova.

Otac Prvulović sa vrha Luštice gleda zamišljeno ka ostrvu Miholjska prevlaka gde obita njegov iguman Benedikt i sa nekom setom izgovara da i pored te vekovne tradicije vlasti ne dozvoljavaju da se obnovi glavni, saborni miholjski hram.

I dok otac Prvluvić priča pada duboka noć, a opet solidno se vidi. Svetlost kao da isijava iz svakog kamena na vrhu Luštice i sa lica našeg sagovornika. Nestvarana i teško opisiva scena i situacija, kao kada smo pred dvadesetpet godina prisustvovali mirotočenju iz mošti prevlačkih mučenika. Fotoreporet Zoran Jovanović Mačak i potpisnik ovih redova tada su vidieli kako tek otkopana kost prevlačkih mučenika mirtoči u rukuma mlade studentkinje arheologije iz Beograda. Mirisnu i blistavo čistu tečnost iz kaljave kosti skupljali su običnom vatom! A miris, sličan ovome na vrhu Luštice, koji smo osetili ove 2019. godine i tada 1996. širio se celim Ostrvom.

Fotografije u galeriji tokom obnove manastira na Luštici snimili otac Agapit i njegov sin Roman, a u tekstu i na naslovnoj strani Zoran Jovanović Mačak/RawSvetlopis