Brexit-kraj teorija zavere ili početak nove Evrope

Kvari li “Brexit” Evropu ili kvari teorije zavere. Vodeći teoretičar zavere Dejvid Ajk je do tančina analizirao nastanak Evropske unije kao plan finansiske elite za stvaranje totalitarnog društva.
U toj analizi nema scenarija za “Brexit”, te će mo se baviti time u nekoliko narednih tekstova. Prvo da se upoznamo sa Ajkovim pogledom na Evropsku uniju.


Teorija zavere, kao mnogi žele da predstave nastupe Dejvida Ajka, nije zaobišla ni ideju o konceptu EU, koja sa centralizovanom kontrolom, koju uređuje Evropska centralna banka, uz jedinstvenu valuta, regionalnu administraciju i zajedničku politiku iz oblasti radnih odnosa, transporta, industrije i spoljnih odnosa – postaje ono što je svojevremeno Hitler planirao kao “rešenje evropskog pitanja”.
Kako je nastala EU
Ajk dalje analizira metodologiju nastanka. Pritisak i propaganda za ujedinjenje evropskih nacija kulminirali su u maju 1948. godine kada je Ujedinjeni evropski pokret održao svoj Kongres u Evropi. Vodeći se programom „super-države“ zagovarači ovog pokreta bili su Vinston Čerčil i njegov zet, britanski političar Dankan Sandis, a iza kulisa su veoma uspešno radili Džin Mone i Jozef Retinger. Za to vreme Kongres SAD-a je usvojio sedam odluka o političkoj uniji Evrope. U jednoj od njih je stajalo: „Stvaranje Ujedinjene Evrope mora da se smatra esencijalnim korakom prema stvaranju Ujedinjenog sveta“ (svetski pokret).
Maršalov plan
Posleratni američki zajmovi Evropi, poznati pod nazivom Maršalov plan ili Evropski program obnove, su upotrebljeni za finansiranje evropskog pokreta i da bi se izvšilo podrivanje nezavisnih, suverenih država da bi se povećao pritisak i ubrzao plan za centralnu kontrolu Evrope. Ovaj plan pomoći je, navodno, delo generala Džordža C. Maršala, državnog sekretara predsednika Trumana, ali se sada zna da su prave arhitekte tog poretka bili Džin Mone i Veće za spoljne odnose. U periodu 1946/47. godine, osnovana je i studijska grupa ovog Veća s namerom da sastavi izveštaj o rekonstrukciji Evrope. Ovom grupom je predsedavao advokat Čarls M. Spoford, a sekretar je bio Dejvid Rokfeler, predsedavajući Veća za spoljne odnose, koji je imao vodeći uticaj u Bilderberg grupi i bio osnivač Trilateralne komisije. Kada su predlozi obezbedili podršku, Izvršni odbor Maršalovog plana je uključivao i šefa CIA Alena V. Dalsa, tadašnjeg predsednika Veća za spoljne odnose, Filipa Rida, predsedavajućeg kompanije General Electrics, Henrija L. Stimsona i Roberta P.Patersona, bivše sekretare rata i Dina Ačesona, bivšeg državnog podsekretara i člana Veća za spoljne odnose koji je bio u američkoj delegaciji prilikom osnivanja Ujedinjenih nacija.

Prvi korak u stvaranju Evropske zajednice, bilo je uvođenje Evropske zajednice za ugalj i čelik, koja je osnovana u julu 1952. godine, a proizašla je iz miljea industrije uglja i čelika iz zapadne Nemačke, Francuske, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga pod jednom, centralnom kontrolom. Imala je ovlašćenje da odlučuje o cenama, investicijama, da podiže novac i donosi odluke glasačkom većinom. Šest članova Zajednice uglja i čelika je 25. marta 1957. godine potpisalo dva „Rimskaugovora“ da bi stvorili Evropsku ekonomsku zajednicu ili „Zajedničko tržište“ i Evropsku zajednicu za atomsku energiju (Euratom). Ona je prodata kao „slobodna trgovinska zona“ koja će biti dobra „za otvaranje novih radnih mesta“, a ne pominjecentralizovanu super-državu i gubitak nacionalnog suvereniteta – što je bio plan odsamog početka, zaključuje Ajk. Pregovore o Rimskim ugovorima je pratio Mone uz stalnu podršku mreže Veća za spoljne odnose u Sjedinjenim državama. To je potvrdio predavač na Univerzitetu Harvard, Ernst H. van der Beugel, počasni generalni sekretar Bilderberg grupe i član Trilateralne komisije. U to vreme, navodi dalje Ajk, bilo je uobičajna stvar da, ukoliko Mone pomisli da određena država otežava pregovore, se američki diplomatski predstavnik u toj državi obrati Ministru za spoljne poslove da bi preneo mišljenje američke vlade koje se, u praktično svim slučajevima, poklapalo sa Moneovim stanovištem. Moneovo „stanovište“ je bilo stanovište elite koja ga je kontrolisala. Jedinstveni evropski akt, koji je uklonio trgovinske barijere u Evropi od 1992. godine i Mastrihtski ugovor o Evropskoj uniji, bili su još neki instrumenti duž puta ka uvođenju Evropske diktature. Jednom kada su ljudi u Evropi bili zastrašeni da veruju da će, ukoliko joj se ne pridruže, doći do katastrofe, reč „ekonomska“ je izbačena iz njenog naziva i postala je Evropska zajednica.
Uticaj iluminata
U svojoj knjizi iz 1966. godine, pod nazivom “Tragedija i nada”, insajder Iluminata, Kerol Kvigli, objasnio je kako treba da se postigne proces evropske integracije u fazama na svim nivoima, a Ričard N. Gardner iz Veća za spoljne odnose je kasnije rekao kako je namera plana bila da „malo po malo uništi njen suverenitet“. Evropski lideri su se 9. novembra 1988. godine sastali u Panteonu u Parizu da obeleže sto godina od rođenja Džina Monea, čoveka koga su zvali „Ocem Evrope“. Ali šta treba da se slavi u vezi sa ovom Moneovom kreacijom? Zadržala je mir u zapadnoj Evropi nakon 1945. godine? Mone je stvorio čudovište koje se nalazi u sred procesa proždiranja slobode – i mi smo svesni toga, zaključuje Ajk.
Lažni referendumi
Pravi vladari, ili kako ih Ajk naziva „reptilski hibridi“, ne žele ništa manje od centralno-kontrolisanog diktatorata u čitavojEvropi, a već su veoma blizu toga, jer neizabrane birokrate u Briselu diktiraju politike nacionalnih vlada. Čak i sada, zakoni koje propisuje Evropska Unija poništavaju sve što su odlučili nacionalni parlamenti, a planirani evropski Ustav/“Ugovor“ podrazumeva i uvođenje funkcija Predsednika Evrope, kao i Ministra za spoljne poslove. Ustav je potpisan 29. oktobra 2004. godine i samo treba da bude ratifikovan od strane zemalja-članica. Francuska i Holandija su se na referendumima izjasnile protiv njega, ali manipulatori su tada ponovo predstavili veći deo Ustava nazvavši ga „Ugovorom“, za koji, kažu oni, ne treba javno izjašnjavanje. Njihova tehnika kod referenduma je jednostavna i stalno se ponavlja, kao što smo videli u slučaju Danske i Irske. Obe države su glasale „protiv“ na referendumima o Evropi, da bi kasnije ta odluka bila promenjena kada je glasanje ponovljeno. Prvi izbor manipulatora je da rade šta žele, bez obzira na to šta ljudi misle. Ukoliko ne mogu da se izvuku sa tim kada je promena koju zahtevaju toliko fundamentalna, oni ponude „referendum“ da bi „ljudi sami odlučili“. Tada se puno ulaže u kampanju u prilog onoga što oni žele, nema problema za novac, dok opozicija treba da moli i pozajmljuje da bi mogla da privuče pažnju javnosti. Ukoliko se, uprkos svemu ovome, referendum ipak završi onako kako njima ne odgovara, jednostavno malo sačekaju da bi sebi dali vremena da targetiraju opoziciju i tada organizuju drugi referendum. Ukoliko opet misle da neće dobiti, kao u slučaju Ustava, oni drugim sredstvima promene nešto drugo i otuda „Ugovor“ iz 2007. godine. Ne sme se dogoditi da plan propadne zbog nečeg toliko irelevantnog za njih, kao što je volja naroda. Po tipično orvelovskom modelu, „moto“ ove super-države je „Ujedinjeni u svojoj različitosti“ – Ujedinjeni u ropstvu, ako prevedete sa Novogovora.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *