Ivan nije bio Grozni

Malo koji vladar u svetu je bio toliko „čašćavan“ epitetima — najozloglašeniji, tiranin, despot, zločinac, drugi Neron, (psihički) neuravnotežen, kao što je to bio ruski car Ivan IV (1530-1584). Interesantno je da Groznog tokom 51 godine vladavine njegov narod nije zvao Grozni, već su mu naredna pokolenja prilepila taj nadimak. Čak car Petar Veliki, pola veka kasnije, nije zazirao da sebe uporedi sa takvim „tiraninom“. Reč „grozni“ u to vreme nije imala značenje koje ima danas, više se mislilo na čoveka sa autoritetom, koji je ulivao strah neprijatelju.

Da bi se bolje razumela njegova surovost, treba pogledati širi kontekst vremena u kom je živeo. To je bilo vreme vladavine Henrija Osmog, koji je upamćen, između ostalog, po ubistvima svojih žena, kao i po odvajanju Engleske crkve od Vatikana. U tom verskom ratu stradalo je više od 75.000 ljudi, odnosno 2,5 odsto čitavog stanovništva ostrva. Ni za vreme njegovih kćerki Meri, koja je dobila nadimak Krvava i Elizabete Prve nije bilo ništa bolje. Samo za vreme Elizabete Prve, čija se vladavina smatra engleskim zlatnim vekom, pobijeno je 89.000 ljudi, dok je u Francuskoj tokom Vartolomejske noći 1572. godine poginulo 20.000 ljudi. I u Nemačkoj tog vremena je bilo krvavo: prilikom gušenja seljačke bune kažnjeno je 100.000 ljudi. Dok je u Holandiji Karla Petog i Filipa Drugog od Španije ubijeno ili spaljeno do 100.000 ljudi. Kad se uporede navedene cifre sa 4.000 ubijenih u Rusiji za vreme vladavine Ivana Groznog —  on možda nije Majka Tereza, ali sigurno nije ni grof Drakula.

Uspeh se nikad ne prašta

Za vreme vladavine cara Ivana Groznog, Rusija se nalazila na vrhuncu vojne i ekonomske moći. On je izgradio 155 novih gradova i utvrđenja, izvršio sudsku i prosvetnu reformu, pokrenuo štampanje knjiga, formirao prvu regularnu vojsku — strelce.

Rusija tada prvi put uspostavlja ozbiljan kontakt sa Evropom. Dok se Evropa tresla pred naletom Turaka Osmanlija, ruski car je osvojio dva velika islamska carstva — Astrahanski i Kazanjski kaganat, dok sibirski kan postaje ruski vazal. Rusija se prostirala od Buga do Tihog okeana.

Sav taj uspeh je postignut bez uništavanja domorodačkih plemena u Sibiru. Ni od jednog naroda nije oduzet ni pedalj zemlje. Nije bilo nikakvog genocida, poput onog koje su civilizovane zapadne države izvršile u Americi. Toliko je Ivan bio „grozan“.

Već tada je bilo jasno da Rusija mora izaći na svoje prirodne granice — Baltičko i Crno more — ili će biti drugostepena država. Time počinje Livonski rat, prvi rat sa Zapadom.

Stvorena je koalicija od polovine evropskih država — Livonskog viteškog reda, Poljske, Danske i Švedske — kako se Rusiji ne bi dozvolio izlaz na more. Rat koji je trajao krvavih 25 godina pokazao je Rusiji da se borba ne vodi samo na bojnom polju, već i u informacionom prostoru. Taj rat, kako tada tako i danas, Rusija vodi sa odbrambenih pozicija.

Prve ekonomske sankcije Rusiji

Ivan IV je krunisan za cara 1547. godine, čime je povećao međunarodni ugled Rusije. To nije moglo da bude pozitivno dočekano na Zapadu, s obzirom na to da se nakon pada Vizantije 1453. godine smatralo da može da postoji samo jedan car — car nemačke nacije. I tu se pojavljuje Ivan, koji se drsko kruniše za cara, naslednika vizantijskih careva. Najglasnije se umešala Litvanija. Kada je 1550. godine velikaš Mihail Morozov poslat u Viljno da se dogovori o primirju, litvanske diplomate su mu drsko saopštile: „Tvog gospodara nećemo nazivati carem, jer pravi hrišćani tako nazivaju samo imperatora Svetog rimskog (nemačkog) carstva“.

Na to je dobio dostojan odgovor: „Kralj litvanski Aleksandar takođe nije hteo da prizna dedu gospodara za kneza cele Rusije. I šta je Bog dosudio?! I danas je isti Bog“.

Aluzija je bila na to da je za vreme Ivana Trećeg Litvanija zaista odbila da prizna ruskom vladaru titulu „gospodar cele Rusije“. Pokrenut je rat, i „Bog je dosudio“ da Rusija strašno ponizi Litvaniju, oduzevši joj trećinu teritorije.

On je bio prvi ruski car protiv kojeg su bile uvedene ekonomske sankcije 1558. godine, i to početkom Livonskog rata. To su uradili njegovi susedi — Šveđani i Poljaci. Zabranjen je bio izvoz gvožđa i bronze iz kojih su se lili topovi, dok su neimari i majstori koji su slati u Evropu na učenje hvatani, pa su im čak i glave odrubljivane.

Stvaranje centralizovane države

Mnogi zameraju caru Ivanu što je, navodno, mrzeo velikaše, progonio ih i oduzimao im imovinu. Međutim, on se samo borio protiv bojarskog separatizma.

Podsetimo, Ivan Grozni je ostao siroče. Otac mu je umro kad mu je bilo svega tri godine, (prema nekim podacima bio je otrovan), a majka deset godina kasnije, takođe od otrova. Bojari su za to vreme vodili glavnu reč u državi. Neki ruski istoričari upoređuju vreme maloletstva Ivana Groznog sa Rusijom u doba Jeljcina: bojari su uzurpirali vlast, pljačkali blagajnu, unižavali cara, ubijali careve verne sluge. U državi je vladao sveopšti haos. Često se dešavalo da velikaši u ratu prebegnu neprijatelju. Na primer, za vreme Livonskog rata 1564. godine Poljacima je prebegao faktički ministar vojske knez Andrej Kurbski, odao im carev plan i time koštao života 25.000 ruskih vojnika.

Shvativši da mora da se uhvati ukoštac sa samovoljnim bojarima, on je pokrenuo proces centralizacije države. Uzeo je na sebe pravo da kažnjava izdajnike države, konfiskuje njihovu imovinu, formirao je odred od 4.000 vernih vojnika koji su se borili u ratovima, ali ih je pratio glas da su pre svega držali u strahu vlastelu. Međutim, vlastela se ni u jednoj državi nije lako predavala. To će se najbolje videti za vreme posle smrti cara — u Smutnim vremenima.

Rusija je tipična srednjovekovna država, a car Ivan „junak svoga vremena“. Ni gori ni bolji. Cilj kojim se rukovodio — da svim sredstvima od ruske države napravi veliku silu. Otpor mu je pružan kako u samoj Rusiji, od strane nepokornih bojara, tako i sa Zapada, kroz dugotrajne ratove.

IZVOR: SPUTNJIK