Sufizam, mistični put istoka

Sufizam odnosno tasavuf (arap. تصوف, тасавуф, pers. عرفان, ерфан‎) je mistički aspekt islama,  način života usmeren prema ostvarenju Božjeg jedinstva i prisustva kroz ljubav, iskustvenu spoznaju, asketizam i ekstatičko jedinstvo sa voljenim Tvorcem.  Sledbenici sufizma se nazivaju sufije ili derviši. 

Osnovni principi tasavufa isprva su bili inspirisani Koranom i primerom proroka Muhameda;  posvećenost jednom Bogu i odbacivanje sveta, vodilo je u asketizam,  ponekad i do krajnosti.  Postojali su i spoljašnji uticaji, naročito iz hrišćanske asketske tradicije i od gnostika, ali sufizam jeste specifično islamski oblik misticizma. Prvobitno nije bilo organizovanog sistema: pojedinci, sveti ljudi i žene poučavali su svoje učenike i posvećenike, i njihove izreke i dela su beleženi i prenošeni.

Iako je većina sufija bila pobožna i pokorna, njihova iskustva i oduševljenje, neke su doveli dotle da izgovaraju ekstatičke i nepromišljene iskaze, kao što je bio slučaj sa Mensurom al-Haladžom, čije su reči: „ana al-hak“ („Ja sam istina“, odnosno bog) doprinele da bude osuđen i pogubljen 922. godine. Međutim, većina se sufija držala manje ekstremnog vida fana („prelaska“ Bogu).

Ime sufi najverovatnije potiče od reči suf, vuna. Termin sufi i sufizam (tasavuf) potiču od belog vunenog ogrtača (suf) koju su nosili muslimanski asketi.

Sufije smatraju da je sufizam počeo sa Muhamedom, zbog čistote njegovog bliskog odnosa sa Bogom, njegovog otkrivenja i mističnog penjanja kroz nebesa. Dokaze su nalazili u Muhamedovim delima i u njegovim izrekama (hadis) i u Kuranu koji se pokazao njihovim nepresušnim izvorom. U tradiciji Muhamedove sopstvene zajednice, postojali su posebno pobožni i nepokolebljivi vernici čiji je zavet bio da čuvaju čistotu vere koja se razvijala od uticaja sveta. Čak i pod pravednim halifima koji su sledili Muhameda, u zajednici su se javile rezerve i čuli su se glasovi u vezi sa promenama koje su se dešavale u njoj.  Da li naglasak treba staviti više na ritualne običaje i zakon ili na unutrašnju veru i ljubav? Da li je Bog dalek i sveti Gospodar ili je On pristupačan i dopušta da bude voljen, čak u duši? U jednom stihu koji je drag sufijama, Bog kaže: „Mi stvorismo čoveka i svakako znamo koje zebnje razdiru njegovu dušu, jer Mi smo bliži njemu nego njegova žila-kucavica“ (Sura 50:16).

Kada je halifat prešao na Umajade u Damask, u kulturnom pogledu udaljen od strogog Arabijskog poluostrva, mnogi su se usprotivili sekularizaciji, ako ne i dekadenciji, vladara koji bi trebalo da budu Božji upravitelji na zemlji. U to vreme, postojali su pobožni muslimani, koji su se odricali svakog poseda, željeli su živeti jednostavnim životom, i koji su uobičajeno zvani fakir i derviš, što znači „siromašan“. U znak asketizma odevali su se u grube vunene haljetke (suf). Redovništvo se u islamu javlja u drugoj polovini 8. veka u istočnom, šiitskom islamu na granicama Mesopotamije.

U 9. veku se mistički pokret sukobljuje u Basri i Bagdadu s racionalističkom teologijom (kalam) sunitskog smera. Sufije su često nailazili su na žestok otpor službenog islama, izazivajući optužbe zbog panteizma, libertinizma i zapuštanja ritualnih dužnosti. Smatra se da su na sufizam, između ostalog, uticali asketizam hrišćanskih monaha i neke neoplatonističke ideje.

U 10. veku naziv sufi (kod nas: sufija) za islamske mistike i askete poznat je u celom muslimanskom svetu. Mnogi su se odvojili od prijatelja, presekli porodične veze i odbacili hranu i zaklon. Odnos između učitelja i učenika predstavljao je samu srž sufijske prakse. Učitelj je trebalo da bude pažljivo izabran a nad novajlijom je trebalo da mu bude data potpuna moć. Veliki učitelj je mogao da bude smatran i svecem (vali alah, „prijatelj Boga“) u kom slučaju bi nastavio da pruža blagodatnu moć čak i posle smrti, a njegov grob bi postao mesto hodočašća. Grupe đaka su počele da se okupljaju oko velikih učitelja, a zajednička staništa su se razvila u manastire već pred kraj 8. veka. U prvo vreme slučajne i prolazne, u dvanaestom veku postale su vrlo često darivane i razvijene organizacije sa političkom moći, hijerarhijskom lestvicom, monaškim pravilima i institucionalizovanim lancima inicijacije.

12. vek svedoči o usponu sufijskih redova ili bratstava. Učenici bi se okupili oko svetog čoveka kući bratstva sufija. Ovi su učenici, zvani salikun (putnici), sledili tariku (stazu). Množina turuk ili tarikat (staze) je kasnije počela da se primenjuje kao odrednica samih redova. U 12. i 13. veku, formirani su redovi (turuk) i svaki je dobio ime po čuvenom učitelju. Svaki je naglašavao sopstveno viđenje, molitve, litanije, i najvažnije, svoj dikr, doslovno „sećanje“ na boga.

Ugledni među redovima bili su bektašije (sredina 14. veka), suravadije (od otprilike 1200; postali su uticajni u Indiji), rifaije, ili zavijajući derviši (sredina 12. veka, poznati po neverovatnim egzibicijama), egipatske šazilije, kadirije i nakšbendije. Sufijske bratovštine uključivale su derviške redove i fakirski pokret, a mnogi od njih postoje i danas, najviše na sjeveru Afrike.

Sufije priželjkuju neposredno iskustvo božjeg prisustva. Sufije se služe različitim medotama da bi dosegli stanje bliskosti sa bogom i oslobodili se ometanja iz spoljnjeg sveta.  Jedan od izvora sufizma u Kuranu nalazi se u preporuci da se praktikuje zikr, koji znači pamćenje, kontemplaciju, pominjanje Boga (na primer, 13:28, 33:14). U sufijskoj praksi, to može biti praćeno molitvenim brojanicama, kontrolom disanja, muzikom ili plesom okretanja po kojem znamo derviše mevlevije.

Kroz molitvu i meditaciju sufije žele ponirati sve dublje u Božju ljubav. Molitva sufijske učiteljice iz osmog stoleća Rabije el Adavije bila je: „O Bože, ako te obožavam iz straha od pakla, tada daj neka u paklu izgorim, ako te obožavam radi nade u raj, onda mi ga ne daj. No ako te obožavam zarad tebe samoga, ne ustegni od mene svoju vječnu krasotu!“  Ideje sufičkog misticizma bliske su stavovima indijske religiozne filozofije. Ta se srodnost zasniva i na izvornim neposrednim kontaktima.

Mistična poezija, kao što su matnave „Mesnevije“ Mevlane Dželaludina Rumija i Faridudina Atara „Sastanak ptica“, unosi u široke krugove više lepote sufizma nego bilo koji sufijski priručnici.

Osim što se reč „sufizam“, kojima se danas najčešće imenuje shvatanje, tumačenje i praktikovanje Islama od strane muslimana koji se nazivaju sufije ili derviši, vezuju za značenje „čistoća“, one se, takođe, vezuju i za značenje „obući na sebe vunenu odeću“. Ovo, drugo značenje asocira na asketizam, a nastalo je zbog toga što su prve sufije nosili grubu vunenu odeću. Međutim sufizam se ne može izjednačiti sa asketizmom, jer se neki elementi asketizma javljaju u sufiskom učenju samo kao sredstva i metode da bi se postigli određeni ciljevi. Dakle sufizam je mnogo širi pojam od asketizma.

Isto tako se niti pojam misticizam ne može izjednačavati sa sufizmom, iako se to redovito čini. Pojam misticizam označava nešto što je nepoznato, tajnovito, izvanosećajno, odnosno preciznije rečeno taj termin označava ljude, pravce, pokrete, tehnike i metode koji nastoje da dosegnu nevidljivi svet, da uspostave kontakt sa njim i da otkriju njegove tajne. Istina je da sufizam ima to svojstvo da želi da uroni u dubinska značenja i shvatanja Alahovih Ajeta i u Kuranu i u univerzumu. Istina je i to da sufije nastoje da pređu barijeru koja odvaja nevidljivi svet (gajb) od vidljivog sveta. Ali i u ovom slučaju kao i u prethodnom reč je o sredstvu, a nikako ne o cilju. Prave sufije ne žele da ostanu na stepenici saznanja o stvorenjima koja egzistiraju u nevidljim svetovima, oni žele da za sobom ostave sve svetove stvorenja da ih oni ne bi „ometali“ u približavanju Stvoritelju. Svi svetovi, sva stvorenja i sva bogastva i riznice na njima – sve to za pravog sufiju ne znači ništa bitno i značajno, njega interesuje jedino Gospodar, odnosno Stvoritelj svega toga. Čak i sve posebne sposobnosti (kerameti) za pravog sufiju samo su sredstva, a nikako ne ciljevi na njegovom putu. Njegov cilj samo je jedan – Alahovo zadovoljstvo. Jasno je dakle da se sufizam ne može objašnjavati niti sa jednim od pojmova „asketizam“ i „misticizam“ niti sa njima izjednačavati. On je po sufizmu viši od njih. Najbliže objašnjenje pojma sufizam po sufizmu bi bilo da je to islamski ezoterizam – unutrašnje shvatanje islama.

Da bismo pokušali objasniti šta je to što se obično imenuje imenima „sufizam“, najbolje je da se koristi jedan drugi pojam, koji je isto tako mnogo u opticaju, a to je „tarikat“. Ova reč potiče od arapske reči tariq koja znači put, prolaz od nečega ka nečemu i upravo njome se na najbolji način može definisati ono što je predmet našeg sadašnjeg razmišljanja. Pojmovi „tesavuf“, „sufizam“, „tarikat“ ne označavaju ništa drugo do jedan sistem shvatanja, radnji i postupaka kojima se Alahov rob želi približiti svome gospodaru, te zadobiti i uvećati njegovu ljubav i njegovo zadovoljstvo. Znači „tarikat“ je „putovanje ka Alahu“, a i sama reč „derviš“ ima značenje „putnik“.

izvor: Wikipedia