Zle duhove isterivali bušenjm lobanje

U muzejima širom sveta nalazi se nekoliko hiljada ljudskih lobanja s pravilno izbušenim rupama. To su svedočanstva zastrašujuće i primitivne terapije koja je primenjivana i na ovom podneblju.

Avant art magazin piše o „trepanaciji“, zahvatu koji su u 19. veku primenjivali Srbi, Crnogorci i Albanci, dok su Hrvati s tom „medicinskom praksom“ počeli još i ranije.
Najpoznatija probušena lobanja s ovih prostora potiče iz petog veka, a pronađena je u Ludbregu u Hrvatskoj.
Zašto su ljudi primenjivali trepanaciju?
Trepanacija se najćešće izvodila kako bi se „lečile“ jake glavobolje ili bolesti poput epilepsije. Neretko su se lobanje bušile i onima koji su patili od nekog mentalnog poremećaja, ali su prvi zahvati imali gotovo isključivo ritualno značenje. Naime, verovalo se da će kroz rupu u lobanji izaći zli duhovi, a u osobu ući dobre sile.
U srednjem veku su se na zahvat svojevoljno odlučivali i brojni vladari i plemići na savet svojih lekara. Oni su smatrali da će na taj način doći do pozitivnih promena u cirkulaciji krvi i da će mozak biti bolje prokrvljen.
Možda mislite da je većina tih ljudi umrla usred zahvata u najgorim mukama. O bolovima možemo samo da nagađamo, ali je poznato da je većina operisanih preživela zahvate i nastavila najnormalnije da živi nakon zarastanja rane. Prema dostupnim podacima, stopa preživelih pacijenata bila je 75 odsto, mnogo više nego u modernoj medicini pre pojave antiseptika. Neka afrička plemena zahvate su obavljala sa 96% uspeha.

Zahvati su se izvodili na najrazličitije načine, u zavisnosti od epohe i područja. U pitanju su bili različiti alati i instrumenti od kamena, drveta i metala, a zahvat se izvodio bušenjem, rezanjem i – struganjem.
Kada je zahvat popularizovan u Srbiji u 19. veku, većina Evrope je već napustila trepanaciju kao primitivan i nedelotvoran metod. S obzirom na to da nisu imali pristup tada najmodernijim medicinskim instrumentima, Srbi su lobanje otvarali – struganjem.
„U udaljenim planinskim područjima Balkana održali su se pojedini običaji i način života koji su u ostalim delovima Evrope napušteni još pre mnogo vekova kao štetni i primitivni“, piše Sima Trojanović, prvi srpski antropolog, prenosi Avant Art Magazin. „Ti običaji u Evropi su već tada izazivali zgražavanje, dok su se u Albaniji i staroj Srbiji pod vlašću Turaka smatrali potpuno normalnim i uobičajenim. Ti surovi običaji održali su se zbog loše organizacije , što znači da država uopšte nije postojala već da je vladalo plemensko uređenje. Srpski seljaci lobanje su bušili iz različitih pobuda, a najćešće kako bi sanirali ratne povrede. Drugi razlog bio je lečenje glavobolja i ludila.“
Istim metodom struganja otvorena je i lobanja pronađena u Ludbregu , a morfologijom je utvrđeno da je osoba preživela operaciju i „nakon nje živela najmanje još nekoliko godina“ , navode u svom naučnom radu Mario Novak, Miroslav Nađ, Tajana Pleše i Mislav Čavka. Oni pišu da su na „ludbreškoj lobanji“ probijena sva tri sloja kostiju i da je tvrda moždana ovojnica kod pacijenta bila „potpuno izložena”.
Kontroverzni zahvat i danas se obavlja u pojedinim delovima sveta, u plemenskim društvima. Ipak, zagovornike ima i na Zapadu, gde ga je nekoliko pojedinaca izvelo na sebi. Među njima je i Hjuz, koji tvrdi da trepanacija omogućava širenje mozga i bolju cirkulaciju. On je sam izbušio svoju lobanju 1965. godine (umro je 2004. godine prirodnom smrću). Hjuz je tvrdio da je ljudski mozak slabije prokrvljen od trenutka kada se Hommo sapiens uspravio na dve noge. Trepanacija je, tvrdio je on, najbolji metod da se „stvari vrate na svoje mesto“, odnosno da se poveća funkcionalnost mozga.
Džozef Melen, britanski autor, svoju lobanju je iz istih poriva uspeo da probuši iz trećeg pokušaja. Danas ima 76 godina, a da li mu je bušenje zaista pomoglo, to zna samo on.
Iako bušenje lobanje i danas ima mesto u modernoj medicini zbog recimo oticanja mozga, nauka nikad nije dokazala da su bušenja koja se rade već sedam hiljada godina imala bilo kakve pozitivne efekte.