Zašto je Rusija prodala Aljasku?

Aljaska, zemlja na dalekom severu, poznata iz romana Džeka Londona, „Beli očnjak“, ali i kao jedna od federalnih jedinica SAD, te iz filmova o zlatnoj groznici, do skora je bila u zaboravu dnevne politike. Usponom Rusije i promenama na čelu SAD, ova teritorija ponovo dolazi u fokus dešavanja.

Peticiju za pripajanje Aljaske Rusiji, koja je objavljena na web stranicama Bijele kuće, potpisalo je, dosada, preko 35 hiljada ljudi. Mnogi do danas smatraju da su Amerikanci Aljasku ili ukrali od Rusa, ili je uzeli u najam, pa je nisu vratili. Usprkos rasprostranjenim legendama, pogodba je bila poštena i obe strane su imale dobre razloge da je sklope.  

U 19. veku, ruska Aljaska bila je centar međunarodne trgovine. U glavnom gradu, Novoarhangelsku  trgovci su prodavali kineske tekstile, čaj, pa čak i led koji je bio potreban južnim delovima SAD pre nego što je izmišljen frižider. Brofogradilišta i fabrike nicali su širom Aljaske, a rudnici uglja radili su punom parom. Mnogi su već znali za velike rezerve zlata  te je prodaja takve teritorije izgledala je kao potpuni promašaj.

Glavni čovek ruske kolonije u Americi bio je talentovani trgovac Aleksandar Baranov. Gradio crkve i fabrike, obrazovao domorodačkio stanovništvo, podizao tvrđave i brodogradilišta i razvio pomorsku trgovinu. Baranov je sam sebe prozvao „Ruski Pizaro (španski konkistador koji je osvojio carstvo Inka u Južnoj Americi), a Aljasku je istinski voleo. Čak se oženio ćerkom poglavice urođeničkog plemena Aleuta.

Za vreme Baranova Ruska američka kompanija je imala ogromne prihode: preko 1000% profita! Kada je Baranov u dubokoj starosti napustio poslove, na njegovo mesto je došao kapetan-lajtnant Gagermejster, koji je sa sobom doveo nove saradnike i akcionare iz vojnih krugova. U to vreme su prema statutu kompanijom mogli da upravljaju samo oficiri Ratne mornarice. Vojne starešine su ovaj profitabilni posao brzo uzele pod svoje, ali upravo njihovi postupci su kompaniju doveli do kraha.

Nove gazde su sebi odredile astronomske plate. Obični oficiri su dobijali po 1500 rubalja godišnje (što je bilo uporedivo sa primanjima ministara i senatora), a šef kompanije čak 150.000 rubalja, dakle 100 puta više! Dok su u isto vreme cene po kojima su od lokalnog stanovništva otkupljivali krzno prepolovljene. To je dovelo do toga da su u toku narednih 20 godina Eskimi i Aleuti gotovo sasvim istrebili morske vidre i Aljaska je izgubila svoj najprofitabilniji posao. Starosedeoci su živeli u nemaštini i podizali pobune koje su Rusi gušili, gađajući sela na obalama iz vojnih brodova.

Oficiri su pokušali da nađu nove izvore prihoda. Tada je i počela trgovina ledom i čajem, koju loši biznismeni takođe nisu uspeli da organizuju kako treba. Pri tome im nije padalo na pamet da smanje svoje plate. Na kraju je RAK prešao na državno dotiranje od 200 hiljada rubalja godišnje. Ali ni to nije spaslo kompaniju.

Presudni događaj za prodaju Aljaske je Krimski rat. Protiv Rusije su bile Engleska, Francuska i Turska. Postalo je jasno da Rusija nije u stanju ni da snabdeva, ni da štiti Aljasku. Pomorske puteve su kontrolisali neprijateljski brodovi. Čak je i mogućnost dobijanja zlata postala neizvesna. Strepeli su da neprijateljska Engleska sasvim ne blokira Aljasku, što bi Rusiju ostavilo bez ikakvih mogućnosti u odnosu na ovu teritoriju.

Odnosi između Moskve i Londona su bili sve zategnutiji, dok su odnosi sa vlastima SAD, koje tada nisu bile svetska sila, bili srdačniji nego ikada. Ideja da se Aljaska proda praktično se istovremeno pojavila sa obe strane. I baron Eduard Andrejevič fon Stjokl, predstavnik Rusije u Vašingtonu, na zahtev cara je započeo pregovore sa državnim sekretarom SAD Vilijamom Sjuardom.

Dok su se činovnici dogovarali, javnost sa obe strane se izjasnila protiv ove pogodbe. „Kako da damo zemlju u čiji razvoj smo uložili toliko snage i vremena, zemlju u kojoj je uspostavljen telegraf i gde su otkrivena nalazišta zlata?“, pisali su ruski listovi. „Šta će Americi ta ‘škrinja s ledom’ i 50 hiljada divljih Eskima koji za doručak piju riblje ulje?“, protestovala je štampa u SAD, i ne samo ona – protiv kupovine bili su i Senat i Kongres. Pa ipak, 30. marta 1867. u Vašingtonu je potpisan sporazum o prodaji pola miliona hektara ruske teritorije Sjedinjenim Američkim Državama za 7.200.000 dolara, čisto simboličnu sumu. Tako jeftino nije prodavana čak ni neobradiva zemlja u Sibiru.

Zvanična predaja teritorije realizovana je 1867. u Novoarhangelsku. Američka i ruska vojska su se postrojile pored stuba sa zastavom, sa kojeg je uz topovske salve počelo spuštanje ruske zastave. Međutim, zastava se zamrsila na samom vrhu. Mornar koji se popeo da je odmrsi bacio ju je dole i ona je slučajno pala pravo na ruske bajonete. Loš predznak! Nakon toga su Amerikanci započeli rekviziciju zgrada u gradu, koji je dobio novo ime – Sitka. Nekoliko stotina Rusa, koji nisu želeli da prime američko državljanstvo, bilo je prinuđeno da se evakuiše trgovačkim brodovima i u domovinu su stigli tek naredne godine.

Posle kratkog vremena iz „ledene škrinje“ su potekle reke zlata. Na Aljasci je počela zlatna groznica u Klondajku, koja je Sjedinjenim Državama donela basnoslovno bogatstvo. Naravno da Rusija mora osetiti žaljenje. Međutim, niko ne može da zna kakvi bi odnosi zavladali u svetu da se ova kupoprodaja nije odigrala.