Vimana: neobjašnjiva drevna leteća mašina

Otkriće gradova Harapa i Mohendžo Daro u Dolini Inda predstavlja dokaz vanzemaljskog porekla. Ovi gradovi su bili toliko sofisticirani i dobro isplanirani da arheolozi veruju da su zamišljeni i pre nego što je njihova izgradnja započeta. Takvo planiranje je potpuno neobjašnjivo sa tehnologijom koja je bila dostupna u to vreme.

Nijedna druga kultura, uključujući Egipat i Mesopotamiju, nije imala tako razvijen stepen planiranja i razvoja. Harapa kultura je prilično zagonetna. Njeno poreklo i propast ostaju skriveni, dijalekat nepoznat, a spise je gotovo nemoguće dešifrovati. Na nalazištu se ne mogu razaznati razlike u društvenim klasama i ne postoje hramovi niti religijske građevine.

„Carstvo Rama“ u severnoj Indiji i Pakistanu razvilo se pre barem 15.000 godina na indijskom supkontinentu, postavši nacija puna velikih, sofisticiranih gradova, od kojih se mnogi još uvek mogu naći u pustinjama Pakistana, ali i severne i zapadne Indije.

Prema drevnim indijskim tekstovima, narod Rama je posedovao leteće mašine koje je nazivao „Vimane“. Drevni indijski ep opisuje Vimanu kao kružnu letelicu na dva sprata sa okruglim prozorčićima i kupolom, otprilike onako kako zamišljamo leteći tanjir. Ono što pouzdano znamo o indijskim letećim mašinama zapisano je u drevnim tekstovima ove zemlje, koji su čudom preživeli vekove. Nema nikakve sumnje da su svi ti tekstovi autentični. Mnogi od njih još uvek nisu prevedeni sa originalnog sanskrita na neki drugi jezik, mnogi su dobro poznati indijski epovi, a ima ih bukvalno na stotine.

Pre samo nekoliko godina, Kinezi su u Lasi na Tibetu otkrili neke rukopise na sanskritu i poslali ih prevodiocima na Univerzitet Čandrigar. Doktorka Rut Rejna sa ovog univerziteta je nedavno izjavila da su u dokumentima opisana uputstva za konstruisanje međuzvezdanih vasionskih brodova!
Njihov metod propulzije, naglašava dr. Rejna, zasniva se na antigravitaciji i na sistemu analognom laghimi – nepoznatoj moći ega koja postoji u psihološkom ustrojstvu svakog čoveka, centrifugalnoj sili dovoljno snažnoj da dejstvuje uprkos gravitacionom privlačenju. Prema učenju jogina iz hindu tradicije, upravo im laghima omogućava levitaciju.
Dr. Rejna kaže da su pomoću ovih brodova koje tekstovi nazivaju astre, drevni Indijci mogli poslati odred ljudi na bilo koju planetu. Upravo o tome govori i dokument star nekoliko hiljada godina. Takođe kaže da rukopisi otkrivaju i tajne antime, kape nevidljivosti, garime i kako postati težak poput planine olova.
Indijski naučnici nisu ove tekstove uzimali za ozbiljno, ali kada su Kinezi objavili da su neke podatke iz drevnih rukopisa uključili u svoj svemirski program, Indijci su ispoljili daleko pozitivniji stav prema svojoj baštini. Kineska izjava je ujedno i prvi put da je neka vlada priznala istraživanje antigravitacije.
U tekstovima se ne pominje decidirano da su međuzvezdani letovi zaista i obavljeni, ali se pominje planirano putovanje na Mesec. Nejasno je da li se to dogodilo ili ne. U jednom od čuvenih indijskih epova, u Ramajani, detaljno se opisuju putovanje na Mesec u vimani (ili astri) i detalji bitke na mesecu sa Asvinima (ili vazdušnim brodovima Atlantiđana).
To je tek maleni deo dokaza o svemirskoj antigravitacionoj tehnologiji koju su koristili drevni Indijci. Da bismo je iole razumeli, moramo se vratiti još dalje u prošlost.
Imperija Rame koja je cvetala na indijskom podkontinentu pre najmanje 15.000 godina, obuhvatala je današnju severnu Indiju i Pakistan. Bila je to velika, razvijena civilizacija sofisticiranih gradova, čije se ruševine još uvek mogu nazreti u pustinjskom pesku Pakistana, severne i zapadne Indije.
Izgleda da je Rama postojala paralelno sa Atlantidom, civilizacijom koja se razvila u srednjeatlantskom okeanu i čijim su gradovima upravljali prosvetljeni sveštenici-kraljevi. Sedam najvećih gradova Rame se u klasičnim hindu tekstovima pominju kao „sedam Riši gradova“.
Tekstovi govore da su ljudi imperije posedovali leteće mašine i zvali ih vimane. Vimane su bile okrugle letelice na sprat sa prozorima i kupolom, otprilike veoma slične onome kako danas zamišljamo leteći tanjir. Letele su „brzinom vetra“ i odavale „melodični zvuk“. Postojala su najmanje četiri tipa vimana: neke su bile u obliku tanjira, a druge u obliku dugačkih cilindara („svemirski brodovi u obliku cigare“).
Ima toliko drevnih tekstova u kojima se pominju vimane, da bi i sam popis referenci zahtevao kreiranje tomova i tomova beležaka. Drevni Indijci koji su sami konstruisali leteće mašine, napisali su i detaljna uputstva o upravljanju različitim tipovima vimana. Mnogo je od tih tekstova sačuvano do danas, a neki su i prevedeni na engleski jezik.
Samara Sutradara je naučni traktat u kome se razmatra svaki mogući aspekt vazdušnog putovanja u vimani. Čitavih 230 strofa je posvećeno konstrukciji, poletanju, lebdenju, preletanju udaljenosti od više hiljada kilometara, normalnom i prinudnom sletanju, čak i eventualnom sudaru sa pticama.

Proučivši oko pedeset opisa koji se mogu naći u „Mahabharati“, sir Dezmond Lesli, pilot Britanske ratne avijacije za vreme Drugog svetskog rata, rođak Vinstona Čerčila i autor više knjiga o NLO-ima, zaključio je da su drevne „božanske kočije“ koje se pominju u stvari vozila na antigravitacioni pogon i u isto vreme moćno oružje nalik nuklearnim bombama sa smrtonosnim zračenjem. Izveštaji o njihovom delovanju u „Vedama“ podudaraju se sa efektima atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.

„Vimana“ je, prema „Mahabharati“, imala 12 lakata u prečniku (jedan lakat: 45,72 cm), i četiri velika točka. U „Ramajani“ se kaže da su bile kružnog ili cilindričnog oblika, sa dva sprata i sa „brodskim prozorima“. Što se tiče borbene gotovosti, osim „zaslepljujućih projektila“, epovi govore o smrtonosnom zraku, „svetlosnom koplju“, koje bi, usmereno na metu, smesta je u potpunosti uništavalo.

„Bogovi“ su vodili čitave vazdušne bitke, u kojima su njihove „kočije“ mogle da se koriste na razne načine: „godha“ – da bi letelica bila nevidljiva za neprijatelja, „paroksha“ – da paralizuje druge „vimane“, „pralaya“ – da odašilje silu, po svemu nalik električnoj, koja uništava sve pred sobom, „taara“ – kada se kamuflira u vodi i vazduhu i postaje nevidljiva za ljudsko oko, „jalada roopa“ – služi da letelici da izgled oblaka, i tako dalje. „Vimane“ su mogle da se kreću po vazduhu i ispod vode, ali i da napuste zemljinu atmosferu i otisnu se u svemirski prostor.