Oni hoće da žive

Po ko zna koji put u svojoj istoriji srpski narod je ovih dana pred sudbonosnim odlukama, koje se tiču njegove države. Po ko zna koji put je „sveta srpska zemlja“ u opasnosti. Mnoge stvari su se promenile. Kao narod smo stariji. Nažalost, malobrojniji, ali opet brojni i pored svih nedaća kroz koje nas je provela istorija. Iskusniji? Da li nas je istorije učinila iskusnim?

„Samoubistvo nije dokaz snage, već bolesti i klonulosti. Zdravi narodi kao i zdravi ljudi, ne ubijaju se. Kad ih nevolja snađe, oni se priberu, spasavaju šta se spasiti može i čekaju svoj trenutak.“ Ovako je glasio deo teksta Jovana Kocmanovića objavljenog  pre par dana. Te reči podsetile su me na jedno zaboravljeno ime srpske književnosti, ali i politike, Dragišu Vasića.

Slika 1 (Srpsko vojničko groblje Zejtinlik)

Izlazeći iz zgrade Filozofskog fakulteta u Beogradu, takođe pre par dana, naleteo sam na gužvu i galamu. Okupljena grupa ljudi slušala je reči izvesnog mladića, koji je pojačan mikrofonom i glasnim ozvučenjem „savetovao“ narod. Naravno, tema je bila „sveta srpska zemlja“, a on je objašnjavao kako je treba braniti. Iako u žurbi i nezainteresovan za ovaj skup čuo sam sledeće reči: „Narod ima zube. Narod treba da pokaže zube“. Da ironija bude veća u pozadini se čula pesma „Zemlja“ grupe EKV. I ove reči podsetile su me na pomenutog Vasića i njegovu pripovetku „U gostima“.

Razmišljam o tome da li ćemo shvatiti konačno da nas huškačka i ratoborna politika vodi ka samouništenju. Ka samoubistvu. Da li mi to nismo „zdrav narod“? Da li mi želimo ponovo da ginemo? Ja ne želim, a mislim da ni mnogi pre nas nisu želeli, ali smo ipak samo u jednom od ratova izgubili više od četvrtine celokupnog tj. više od polovine muškog stanovništva. Svoje mišljenje, koje narvno predstavlja samo lični stav i zapažanja, ilustrovaću odlomkom iz Vasićeve pomenute pripovetke. Možda ću biti preopširan i mnogi neće ni pročitati ceo odlomak, ali jednostvano zaslužuje da se prenese u celini.

Slika 2 (Dragiša Vasić (1885-1945))

„(…)Mi se danas bijemo i ginemo da bi srećnije živeli budući naraštaji; naši su očevi činili to isto da bi stvorili što bolje uslove za život nama; njihovi su se očevi borili i stradali da bi njihova deca bila srećnija, naša deca činiće to isto da bi obezbedila lepšu budućnost naraštajima koji dolaze.“ I ja sam ga upitao (komandanta-prim. M.M): „Razumete li se vi štogod u tome, zbilja, pospodine pukovniče?“ Što se mene tiče ja ništa ne razumem. Ja ovo kažem — a to je bio intiman, drugarski razgovor i ja sam mislio da to mogu reći — ja ovo kažem: pre ratova imao sam veliki broj prijatelja, drugova, srodnika i sećam ih se. Najveći broj izginuo je ili pomro. Pred mojim očima prolaze jedan po jedan… Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj. Svaki od njih zagrevao se svojim ličnim planom. Jedan se strasno odao slikarstvu, drugi poljoprivredi, treći matematici, četvrti književnosti, peti trgovini itd. Ne sećam se nijednog, ali nijednog se ne sećam među njima, u čijem je planu bilo da pogine. U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l’ da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? „Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja. To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat. „Samo da se ovo svrši.“ U najtežim trenucima opasnosti, kaži sam, oni su kao i mi, a mi smo, sutrašnji mrtvi, puni grozničave zebnje uzdisali: „Samo da sve ovo preživi, samo da se ovo prebrodi.“ Ja ne govorim o izvanrednim prirodama… I, evo, kako je dalje naveo moje reči, evo šta sam još kazao: „I da ne smem govoriti kada se bez potrebe naređuju krvavi juriši i napadi što redovno staju života nekolicinu najhrabrijih ali ne i najsvesnijih…“ Ili da se moram smešiti dok moj komandant priča: kako uvek, pre nego ode svojoj ženi u Solun, svraća u trgovinu da joj kupi dugačke svilene čarape, jer je to za njega najveća draž kad pomisli da će ih ona isto veče navući. Zatim da verujem, kao on, da su saveznički političari genijalni. I kad Bonar Lo kaže: „Mi moramo pokazati da ovaj rat nije vođen uzalud, sasvim uzalud, što bi stvarno bilo kad se mi ne bismo osigurali da nikad više ne bude u moći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi da bace ceo svet u sve ove bede“ — onda ja ne smem pitati: „Zar su trebali milioni nevinih da padnu pa da se tek posle toga preduzme osiguranje od svemoći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi? Zar se to osiguranje nije moglo postići blagovremeno i sa mnogo manje žrtava? Zar je moralo da dođe do toga da se čovečanstvo unesreći pa da se postigne, užasno, samo taj rezultat: da rat nije vođen sasvim uzalud!?“