Istorija proricanja

Od postanka čovečanstva, sa zebnjom od budućih događaja, čovek se okretao raznim vidovima proricanja i tumačenjima raznih znamenje. Sve civilizacije od iskona nose u sebi elemente fatalnosti povezane za predikcijama sudbine carstva i vladara u prvom redu, pa sve do pojedinaca. Proricanje ili gatanje je veština upoznavanja volje bogova na osnovu različitih vrsta znakova. Namere bogova mogu ljudima biti nagoveštene ili spoljašnjim znacima ili neposredno, preko snova ili nadahnuća. U prvu grupu proricanja svrstava se predskazivanje volje bogova na osnovu leta ili glasova ptica (ornitomantija), instinktivnih postupaka (npr. nehotično izgovorene reči), bacanja kocki ili drugih vrsta objekata (kleromantika, astragalomantika), a posebno na osnovu posmatranja utrobe žrtvovanih životinja, vatre na oltaru (epiromantika), nebeskih tela (astrologija) ili vode (hidromantika). Drugu grupu proricanja čini otkrivanje božanske volje preko snova (oniromantika), najčešće onih koji traže ozdravljenje u Asklepijevim svetilištima (inkubacija, ijatromantika), prikazivanjem seni pokojnika (nekromatika) i otkrovenjima dobijenim preko nadahnuća (enthousiasmos). U najranijim istorijskim epohama, prorokovanja su obavljali nadahnuti pojedinci koji su oglašavali volju ili želje bogova. Kasnije ta vrsta proricanja nije imala značajniju ulogu jer je slobodno prorokovanje nadahnutih pojedinaca bilo zamenjeno proroštvima dobijenim od različitih svešteničkih redova ili zvaničnih proročišta, naročito delfskog.                                                                          Apolonu je bilo posvećeno gotovo trideset proročišta širom Grčke, ali ništa nije moglo da nadmaši slavu Delfa. Parnas, gotovo 2500 metara visoka planina na čijim su strmim padinama smešteni Delfi, zajedno s plavetnilom Korintskog zaliva u daljini, stvara prekrasno prirodno okruženje ovom svetilištu.
Delfskom proročištu obraćale su se za savet najpoznatije ličnosti antičke Grčke: mitski Herakle i Edip, državnici i vojskovođe Solon, Temistokle i Aleksandar Veliki, Sokrat i moćni vladari poput lidijskog kralja Kreza.                                                                                                                                                                               Kad je u VI v.p.n.e. požar uništio Apolonov hram, sve grčke države smatrale su svojom dužnošću da daju što veći doprinos njegovoj obnovi. Tako je u tu svrhu sakupljeno oko tri hiljade talenata (oko osamdeset tona srebra).                                                                                                                                                                       O značenju koje je ovo svetilište imalo i izvan Grčke svedoči sledeći događaj: kad je pred golemom persijskom vojskom, nakon Termopila, ležala nebranjena cela Grčka, jedan talas Persijanaca je, privučen njihovim velikim blagom, krenuo prema Delfima; podigla se iznenadna oluja s grmljavinom i munjama, a s planina su počele da se valjaju goleme stene. U strahu da su protiv njih ustali sami bogovi, Persijanci su se razbežali ne dirnuvši Delfe.                                                                                                                                                                                     Prva proročica je bila opšte poznata kao Sibila, iako je njeno ime bilo Herofila. Ona je svoja predskazanja pevala, a dobijala ih je od Geje. Kasnije, „Sibila“ je postala titula koja je davana svakoj sveštenici „Sibyl“ koja je proricala. Sibila bi sedela na „sibilskoj steni“, udišući isparenja iz zemlje 1 i davala svoja često zbunjujuća predskazanja. Pauzanija je tvrdio da je Sibila rođena iz veze čoveka i boginje, kćerke morskog čudovišta i besmrtne nimfe. Drugi su govorili da je ona Apolonova sestra ili kćerka. Treći tvrde da je Sibila crpla snagu prvobitno od Geje, koja je predala proročište Temidi, a ova Febu.                                                                                                                                                                                                                                                           Proročica je imala značajan uticaj širom Grčke, i konsultovana je pre svakog važnijeg poduhvata: ratova, osnivanja kolonija i sl. Ona je poštovana i u polu-helenističkim zemljama u okolini Grčke, kao što je Lidija, Karija, čak i Egipat. Krez, vladar Lidije tražio je savet od Delfa pre nego što je napao Persiju, i prema Herodotu dobio je odgovor: „ako to uradiš, uništićeš veliko carstvo.“ Krez je smatrao da je odgovor povoljan i krenuo u rat, ali je bio poražen (a njegovo carstvo je, naravno, uništeno). Takođe se smatra da je proročica objavila da je Sokrat najmudriji čovek u Grčkoj, na šta je Sokrat rekao da ako je tako, to je zbog toga što je svesan svog neznanja. Ova tvrdnja povezana je s najčuvenijim geslom Delfa, za koji je Sokrat rekao da ga je ovde naučio, Gnothi Seauton (Γνώθι Σεαυτόν): „upoznaj sebe samog“. Drugi poznati moto Delfa je Meden Agan (Μηδέν Άγαν): „ništa previše“.

U 3. veku nove ere, proročica je, verovatno potkupljena, izjavila da bog ovde više neće govoriti.

Rimska vladavina u Grčkoj označava pad moći i slave Delfa. Njegovo umetničko blago opljačkali su Neron i Sula.  A kada Julian Imperator, jedan od poslednjih rimskih careva, šalje poslanstvo u Delfe, ono mu donosi odgovor proročišta:

Reci kralju da je sjajno proročište porušeno
Nema više Apolonovog svetilišta niti proročanske slave,
nit’ izvora što zbori. Voda što zbori presahla je.

Kraj proročišta označio je 392. godine vizantijski car Teodosije svojom odredbom da se svi hramovi zatvore, a igre zabrane.

Rimska civilizacija, čiji koreni sežu daleko u prošlost, uspela je da u jednom trenutku objedini nasleđe čitavog mediteranskog basena, pa tako u Rimu osim tipično grčkih, trojanskih i etrurskih elemenata, nalazimo i egipatske, persijske, keltske, ali i mnoge druge. Temelj njihovog pogleda na svet činila je nepokolebljiva vera u smisao i svrsishodnost onoga što se događa u svetu. Sve što se dešava na zemlji odraz je zbivanja na višem planu prirode. U nekim posebnim trenucima i situacijama može se ostvariti veza između višeg sveta i ovog u kome živimo. Tada čovek dobija mogućnost uvida u nešto što je do tada bilo skriveno.

Najstarije proročište na teritoriji rimskog carstva bilo je ono Sibile Kumske. Teško je sa sigurnošću utvrditi koliko je proročište staro; poznato je da je postojalo još u vreme Republike, a verovatno i u vreme kraljeva (753-510 god. p.n.e.). Tradicija ovog proročišta preuzeta je od apolonskih proročišta kakva su postojala u Grčkoj, a od kojih je najpoznatije već pomenuto Delfsko. Sibile su bile proročice boga Apolona koje su prilikom ceremonija prenosile njegove poruke, a Kuma je mestašce nedaleko od današnjeg Napulja gde je u VIII veku p.n.e. utemeljena jedna od najstarijih grčkih kolonija Neapolis.

U šestoj knjizi Eneide Vergilije svog junaka Eneju, nakon beskrajnih lutanja morem, dovodi u Sibilinu pećinu, gde se Eneja suočava sa svojim najtežim iskušenjem, što predstavlja i sam vrhunac epa. Naime, u svim antičkim herojskim epovima silazak heroja u podzemni svet predstavljao je poslednju etapu u ostvarenju njegove sudbine.

Osim proročišta modela koji je bio postavljen u Delfima, u Rimu su se primenjivale još neke tehnike; haruspicija, tumačenje munja i gromova, auspicija, tumačenje leta ptica i tumačenje neobičnih pojava.

Haruspicija je čitanje budućnosti tj proricanje iz životinjske utrobe, tačnije jetre. Ovaj model ovčije jetre predstavlja jedinstveni dokument o etrurskom proricanju, a služio je kao priručnik za podučavanje budućih haruspika. Na gornjoj strani bronzanog modela nalazi se 40 imena bogova razmeštenih u 16 „kuća“. Plinije Stariji govori o tome kako su Etrurci delili nebo na četiri dela, a svaki od njih na još četiri. Raspored natpisa sa imenima bogova na površini modela odražavao je princip analogije, budući da su Etrurci na isti način određivali delove neba. Veliki značaj u proricanjima imala je orijentacija. Celi nebeski svod koji se svojim ivicama oslanja na horizont predstavljao je hram – templum; za latinske autore ova reč označavala je upravo nebeski svod. Etrurska božanstva raspoređena su unutar te polusfere, poštujući podelu neba linijama sever-jug i istok-zapad. Takva podela može se videti i na pomenutom modelu jetre.

Kod mnogih starih naroda vrhovna božanstva panteona imala su munju kao glavni atribut (Zevs kod Grka, Jupiter kod Rimljana, Ilija Gromovnik kod Slovena, Tinija kod Etruraca). Gromovi i munje smatrani su božanskim glasom, odnosno predstavljali su jedan oblik komunikacije neba i zemlje. Sveštenici su svaki udar munje izučavali po sledećem redosledu: mesto, vreme, pravac, priroda i snaga munje. Svaka munja donosila je pročišćenje.

Auspicija je obred, kao i ostali, zasnovan je na orijentaciji u prostoru. Kao instrument za obrednu orijentaciju služila je motka postavljena vertikalno u zemlju. Senka koju je ona bacala u vreme izlaska Sunca pokazivala je smer istok-zapad, a vertikalno na nju određivao se smer sever-jug. Za određivanje templuma, tj. dela neba koji odgovara delu zemlje na kome se vrši posmatranje, koristio selituus – štap bez grana sa savijenim vrhom. Prema predanju, Romul je prilikom osnivanja Rima, vršeći drevni etrurski obred, koristio lituus. Zamasima ovog štapa sveštenik bi na nebu odredio šesnaest „kuća“ koje su pripadale određenim božanstvima. Istok je uglavnom bio povoljna, a zapad (pogotovo severozapad) nepovoljna strana sveta.

Na ovo se nadovezuje proricanje iz leta ptica, te iako je u vreme Etruraca ovo učenje bilo mnogo složenije, u kasnijem razdoblju Rimljani su se zadovoljavali odgovorom „da“ ili „ne“, zavisno iz kog dela neba bi doletele ptice. Sveštenik bi na glavu čoveka na koga se obred neposredno odnosio položio desnu ruku i čekao znamenje. Plutarh opisuje ovaj obred u Romulovom životopisu, kada se određivalo koji od braće – Romul ili Rem, ima pravo na osnivanje grada. Isti obred prepričava Plutarh i u životopisu Nume Pompilija koji nije želeo da stupi na presto dok ne sazna volju bogova.

Što se neobičnih pojava tiče, svaki događaj koji na neki način odstupa od prirodnog predstavljao je znak koji upozorava da je narušena ravnoteža između neba i zemlje. Mnogo kiše, suše, nerodne godine, velika smrtnost, epidemije, pa čak i rađanje degenerisanih životinja, bili su znaci za uzbunu.

Ovako složen odnos prema proricanju dolazi iz ideje da je sve međusobno povezano posebnom vrstom sinhronizovanih dešavanja i da se ujednom nalazi odgovor za nešto drugo, a samo ga treba znati pročitati.