Istorija astrologije

Nezgodan posao za proučavenje je delatnost astrologa i pojava astrologije u svetu kakav poznajemo. Mnogi autori smeštaju pojavu ove veštine u Mesopotamiju, na isti način pokušavajući da je objasne kao i pojavu pisma, civilizacije alata i slično.
Namerno koristim reč veština, a ne nauka, jer samim tim odvajam astrologiju od prostih i nesuvislih objašnjenja.  

Stari vek

Pojava duhovne veštine ovih razmera je globalna stvar. Istovremeno se javlja u svim antičkim civilizacijama, širom sveta. Po teorijama moderne nauke, a koje podrazumevaju da su stare civilizacije nisu komunicirale međusobno, nemoguće je objasniti pojavu astrologije. Kina, Indija, Mesopotamija, Inke, Egipat, svi su oni povezani veštinom astrologije, a svaka od ovih civilizacija ima svoju specifičnost vezanu za uticaje astrala.
Kada se modernom naukom ne da objasniti pojava astrologije ne preostaje ništa drugo do da se astrologija sama izjasni o svom poreklu.
Kako je to moguće, zapitaće se neko. Odgovor je vrlo lak, astrologija je sama sebi dovoljna ne samo da objasni svoje poreklo, već i sve ostale pojave života na ovome svetu, kao i sva moguća dešavanja. I to je jedno od prvih pravila, koja upućuju na način funkcionisanje univerzuma, a glasi: kako gore, tako i dole.
Prosta rečenica u kojoj je dat smisao i objašnjenje nebeskih uticaja koji se ogledaju na zemlji.
Dakle postoji nešto što utiče na događaje, a nastaje kao rezultat kretanja nebeskih tela kroz prostor, i to kretanje proizvodi vreme, bilo bi objašnjenje od kojeg ni moderna nauka ne ustupa mnogo.
Šta ovo govori o poreklu astrologije kao sve prisutne veštine. Jezik simbola širom sveta ukazuje da je astrologija nasleđena od nečeg starijeg nego što su prve civilizacije, i govori o još važnijoj stavri a to je sinergija čoveka i veštine „čitanja“ zvezda.
Legende su obično izvor saznanja kada faktografija zataji. Astrologija je zbir legendi i mitoloških osobina koje planete prenose na čoveka. Tu će se naći mnogo više podataka o pojavi ove veštine, nego u nesuvislim pretpostavkama da je neko pre 10 000 godina gledao u nebo i pedantno beležio događaje te ih dovodio u vezu sa simbolikama.
Legende su jasne, Hermes, Merkur, ili egipatski Tot, božanstvo, glasnik, prenosnik reči zadužen je bio da čovečanstvo dobije mogućnost pisanja, komunikacije učenja, ali i spoznaje. U Egiptu je nastao i prvi kalendar sličan našem, počelo je računanje vremena, a postoje i prikazi zodijačkog kruga, i prikazi horoskopa.
Paralelno, identične stvari se dešavaju u Vavilonu, gde postoji čak i urađen horoskop sačuvan do danas. Oko 1000 god. pre naše ere, u Vavilonu je nastala zbirka tekstova pod nazivom: Enuma Anu Enlil. Osim ovog spisa brojni su zapisi eklipsi, uticaja meseca, prolaska kometa i svega onoga što čini astrološke uticaje.
Kasnije se astrologija seli na istok, u Indiju što preko grčkog, što persiskog uticaja.
Indiska astrologija zasnovana je na sideralnom sistemu, nepromenjena do danas, i naravno vrlo egzaktna što se tiče prognostike. Oslanja se na sedam tradicionalnih planeta, koje i jesu osnov, i jedino potrebno sredstvo astrološke veštine
Kineska je suviše komplikovana za naše prihvatanje ezoteriske misli, ali i suviše zatvorena za strance, te se razvija samostalno i pomalo izolovano.

U Evropu astrologija stiže najpre u Grčku, kao tada jedino dovoljno razvijenu kulturu koja može da shvati o čemu se tu radi. Stiže iz Vavilona i Egipta.
Dva grka Kidinu i Beros zaslužni su za širenje astrologije u helenskoj kulturi, a samim tim i za kasniju zapadnu astrologiju koja će nastati u srednjovekovnoj Evropi. Poznata je Berosova astrološka škola na ostrvu Kos. Grčka je stare mitove Egipta i Vavilona, božanstva i kultove prilagodila sebi i svojoj kulturi, te se spremila da ih preda dalje. Platon u svojim delima naglašavu uzajamne uticaje mikro i makrokosmosa čime direktno priznaje astrološku maksimu kako gore tako i dole.
Iz Grčke se uticaj helenske kulture pa i astrologije seli u Rim. Filozofske škole prihvatale su i rado raspravljale o uticajima planeta.
Osim gore pomenutih još jedan autor je izuzetno bitan za razvoj astrologije. Klaudije Ptolomej, čija se knjiga i danas prevodi i objavljuje, a mnogi je smatraju za „bibliju“ astrologije, Tetrabiblos.Njegov rad se vezuje za novi vek, period oko 150. godine.
Po svojim osobinama nadmoćna astrologija se smatra u ono vreme kraljicom nauka, zastupljene medju prostim svetom, plemićima, prožimajući sve klase čini nezaobilaznu pojavu u društvu i kulturi starog veka. Međutim kako sve u ovom svetu ima rok trajanja, tako i drevne civilizacije na zalasku snage hvataju zadnji dah, a astrologija se sprema da pređe u ruke nekih novih ljudi koji se pojavljuju u Evropi i spremaju se da nastupe na životnoj pozornici srednjeg veka.

Mračni srednji vek

Nakon dolaska varvara u Evropu, i propasti starovekovnih država, koje su bile u kulturološkom smislu oslonjene na helensku reprodukciju egipatskog znanja i kulture, sa primesama mesopotamskih civilizacija, nastaje prekid prenosa znanja, dolazi do gubitka kontinuiteta u razvoju i širenju misli.
Evropska kultura srednjeg veka zatvorena je iza zidova manastira, a znanje se cenzuriše, naročito nastankom inkvizicije. Van Evrope situacija je bolja. U Indiji nikad nije bilo diskontinuiteta u učenju i praktikovanju astrologije, u Kini takođe, a arapski svet se uzdiže u spoznaji astroloških znanja.
Evropska astrologija utočište nalazi na dvorovima u službi lokalnih velikaša ambicioznih prohteva koji se tiču vlasti. Skoro svaki boljestojeći lokalni vladar kidiso je na vlast, i naravno neizvesnost uspeha pokušavao da predupredi čitanjem nebeskih simbola.
Poznata su dela mnogobrojnih astrologa između kojih se po uspešnim ratnim predikcijama, iliti predviđanjima izdvaja Gvido Bonati, italijanski astrolog.
Uz njega slavu sreednjovekovne astrologije dele Majkl Skot, astrolog iz 12. veka, koji je radio horoskope na dvorovima Francuske, Engleske i Sicilije. Poznato je da je sam predvideo sopstvenu smrt. Određenog dana mu je u sred mise u crkvi pao kamen na glavu. U isto doba, Barbarosin savetnik, Albert Veliki, izučava astrologiju kojom dalje podučava Tomu Akvinskog. Tu su svakako i Vilijam Remsi, Vilijam Lili, Kornelije Agripa, Johan Tritemius.
Kampanus Đovani italijanski matematičar i astrolog i tvorac jedne konstrukcije kuća koja je i danas u upotrebi. Napisao je više knjiga o astrologiji i preveo je Euklidove – Elemente prema jednoj arapskoj verziji.
Nezaobilazno je spomenuti i ime Džona Dija, dvorskog astrologa engleske kraljice Elizabete, poznatog po uspešnim predviđanjima, izradi horoskopa krunisanja pomenute kraljice i još uspešnijem organizovanju britanske obaveštajne službe.
Mnogi poznati i manje poznati astrolozi krstarili su Evropom i prensili znanje čitanja neba, ali nakon propasti starog veka, nije postojao za dugo vremena organizovan sistem prenosa znanja, nisu postojale škole nalik recimo Berosovoj, niti je religija ikad više podržala astrologiju kao što je to negde drugde bilo.
U vreme mračnog srednjeg veka, spaljivanja ljudi u režiji inkvizicije, i naravno spaljivanja knjiga, samo na par dana puta od tako „blagodetno“ uređene Evrope, cvetala je kultura Islama.
Iako se od Islama širio strah ondašnjim svetom, a bilo je za to razloga, kultura i znanje bili su pošteđeni brutalne cenzure. Kao mlada kultura zasnovana na religiji , Islam se koristio antičkim nasleđem. Zdušno su prevođena dela starih filozofa, gnostika i ezoterika. U svoje okrilje Islam je bez mnogo dvoumljenja prihvatio astrologiju, upravo u njenoj pravoj svrsi. Kao veštinu korespodencije jedinke sa univerzumom.
Brojni su astrolozi koji su počevši od VII veka na ovamo spasili znanje astrologije i hermetizma, i zahvaljujući kojima i danas možemo naći više od hiljadu godina stare horoskope.
Jedan od najvažnijih autora tog vremena jeste Al-Biruni, ali ne treba preskočiti ni Al-Kindija, Ibn Ezru, Abu-Ali Al Hajata, Albumasra….
Prva astrološka škola osnovana je u Bagdadu 777. godine. Osnivač je bio jevrejski učenjak Jakob ben Tarik. Škola je postala poznata po piscima i prevodiocima. Pomenuti Albumasr je bio na čelu upravo ove škole tokom IX veka. On je između ostalh preveo Ptolomeja na arapski.
Na sreću svih nas koji se bavimo astrologijom, mnogo knjiga i znanja slislo se u Evropu na mala vrata, Kroz južni deo Španije, tada u sastavu arapskih zemalja, Kordobski Kalifat. Grad Kordoba, u to vreme je bio centar znanja u evropi i brojni su učenici sa celog kontinenta dolazili kod aprapskih učitelja. Među njima je bio i budući papa Silvester II.
Do dan danas, arapske tačke, od kojih je najpoznatija fortuna, tačka sreće nezaobilazan su deo ozbiljnih pručavanja astrologije.
Indiska astrologija nije trpela izmene niti je dolazilo do diskontinuiteta u prenosu znanja, već su drevne škole podržane kompletnim sistemom filozofije i znanja, sabranog u Vedama i dalje bile otvorene za sve predodređene astrologe. U Kini, koja je trpela velike promene bio je skoro isti slučaj. Čak ni mongolska oavajanja Kine nisu pormetila astrologiju.
Evropa željna znanja krenula je u pravcu renesanse i pokušaja obnavljanja zaturenog duhovnog znanja.
Put je krivudavo vodio kroz drevna znanja ka modernoj nauci, predvođen Keplerom, Galilejom, Kopernikom i naravno „lovcem na zelenog lava“ Isakom Njutnom jednim od najvažnijih likova renesanse hermetičkog znanja. Novi vek je na pomolu, a samim tim i neka „nova“ astrologija.

Moderna i ne tako napredna „nauka“

Moderno doba za razliku od očekivanja, nije donelo suštinski napredak, nije modernizovalo astrologiju, ali jeste astrologe, mada u negativnom smislu. Modernizacija počinje da uzima maha tokom 18. i 19. veka da bi svoj vrhunac dostigla u 20. veku.
Želja za znanjem i spoznajom gnostičkih veština od samog postanka prati ljudski rod, samim tim i želja za novim otkrićima. Zboravljena i nekompletna astrologija, evropska, postala je lak plen lovaca na inovacije. Ne shvatajući pravu, hermetičku prirodu astrologije, i ne poznajući njena čvrsta pravila, naučnici su počeli da joj kaleme sva ona nebeska tela koja su videli teleskopom.
Tako moderna astrologija nastaje na onoj narodnoj: „što se krivo rodi, grbavo poraste“.
Počevši od Heršela, astronomi, sledbenici odbegle ćerke astrologije, pod firmom nauke počinju da kače nove planete astrolozima, koji pod uticajem javnosti i preterane želje za priznanjem zvaničnih, naučnih krugova, bezrezervno prihvataju inovacije, ne sluteći da tako ipak čine dobro astrologiji. To je mali paradoks, onesposobljavajući astrologiju novim planetama, i njihovim netačnim uticajima, sakriva s prava veština koja ostaje dostupna samo onima koji je shvate, a naravno to dolazi kao rezultat izuzetnog rada, te se spoznaja stiče na pravi hermetički način.
Modernizacija, u ovom slučaju nazadovanje suštinske astrologije, obeležava i pojava nove nauke psihologije. Kako se i jedna i druga, na različite načine bave ljudskom dušom, nastaje mešavina zvani astro-psihologija.
Brojni su autori nove astrološke misli, ali se stvar temelji na Alanu Leu, koji je čas išao ka modernom pristupu, čas tražio odgovore u Indiskoj metodi, Čarlsu Karteru, i možda najznačajnijem autoru moderne Liz Grin. Navedeni astrolozi jesu poznati ovde i na njihovom radu se temelji dosta toga što je na našim prostorima reprodukovano. Treba obratiti pažnju na te reprodukcije jer je svaka sve bleđa kopija originala, pa se ionako iskrivljena slika sve više deformiše.
Kraj 20. veka donosi opšti haos, ali i autore koji su shvatili da se mora vratiti, tačnije pogledati unazad, kako je to formirao Robert Hend, istraživač iz oblasti helenske i prehelenske astrologije. Naravno nezaobilazni su prevodi arapskih autora kojima su bila dostupna dela antičke astrologije, ali i revitalizacija evropske astrologije na temeljima stvarnog uticaja planeta. Sam Hend je najmanji doprinos dao obnovi prave astrologije, a najveći prevođenju i publikovanju zaboravljenih dela. Uz njega su bila još dva Roberta, Šmit i Zoler. Šmit nije vredan većeg pomena jer je ne shvatajući stvar dovoljno napravi jedan kurs helenističke astrologije, poprilično nespretno. Robert Zoler sa druge strane dao je nemerljiv doprinos obnovi tradicije. Imajući izvanrednog učitelja Ričarda Le Meja, uz poznavanje i shvatanje antičke i predrenesansne filozofije, ispravno shvatajući astrologiju u širem kontekstu, udahnuo joj je novi život.

Sličan pristup imao je Džon Froli, izuzetan autor iz oblasti prave astrologije, one koja funkcioniše i daje rezultate u vidu predviđanja, što je osnovna svraha, a ne ispraznog analiziranja i utešnog jadikovanja nad natalnom kartom klijenta. Međutim, kako niko nije imun na novac, prvenstveno nedostatke, Froli je u maniru standarnog engleskog snoba-hohštaplera počeo da koketira sa modernizovanom verzijom, zarad šake funti.
Ovaj naš 21. vek obeležava šarenilo, ali i povratak tradiciji, kao i veći prodor Đotiša, indiske astrologije, koja poseduje kontinuitet prenosa znanja, kakav mi u Evropi ne poznajemo. Od prve pisane reči u istoriji indiske astrologije do danas taj kontinuitet nije prekidan, i nije eksperimentisano sa veštinom astrologije. Zna se tačno koliko planeta zaista utiče i na koji način to čine. Onaj odbojni deo jeste nastojanje istočnjačkih gurua da znanje spetljaju sa sektašenjem te takav pristup odbija i nažalost uskraćuje mogućnost proširenja znanja većini zapadnjaka.
Nezobilazni inetrnet, medij 21. veka je mač sa dve oštrice uperene u svakog ko hoće da nauči ponešto. S’ jedne strane postoji mogućnost trenutnog pribavljanja podataka i informacija, a sa druge ogromna količina neznanja vreba sa raznih sajtova samoproklamovanih polovičnih nesvršenih učenika astrologije kojima je sujeta udarila u glavu, i koji daju sebi slobodu da svoim iskrivljenim znanjem spopadaju druge.
No ima astrologija i za to rešenje, svaka akcija, po zakonima sudbine, izaziva adekvatnu reakciju, te će astrologija nastaviti svoj pravi hermeički život sakrivena ispod svih tih velova modernizma strpljivo čekajući izabrane.