Istinite teorije zavere

Često se dešava da teorije zavere privuku veliki broj onih koji veruju u njih, da bi se na kraju ispostavilo da su ostale samo neosnovane spekulacije, odnosno da nisu istinite. Ipak, pokazalo se da su neke od tih teorija tačne. Ovo su neke od njih.

Zašto je Severna Koreja otimala japanske civile?

Među Japancima se godinama pričalo da agenti severnokorejske vlade noću otimaju civile i šalju ih u svoje tajne baze. Između 1977. i 1983. godine nestalo je stotine Japanaca (uglavnom dvadesetogodišnjaka i dece) iz priobalnih gradova, a sumnjičavi građani su okrivljivali Severnu Koreju.

Prema nekim teorijama, oni su ih otimali i pretvarali ih u špijune (ili krali identitet da bi na njihovom mestu osvanuo korejski špijun) do toga da ih otimaju da bi naučili ponešto o jeziku i kulturi i poslužili kao instruktori agentima.

Godinama se verovalo da je reč o urbanom mitu nastalom iz nategnutih političkih odnosa, a i severnokorejske vlasti poricale su bilo kakvu upletenost u otmice.

Ali, ispostavilo se da nije reč o pukoj paranoji i praznim pričama. Tek 2002. je severnokorejski vođa Kim Džong Il javno priznao da je Severna Koreja otela 13 građana, a broj je s vremenom povećan na 17, a mnogi smatraju da se radi o nekoliko stotina građana.

Petorica su vraćena, ali postoji još mnogo rupa u zvaničnom objašnjenju. To je ujedno i jedan od centralnih problema u odnosima ovih dveju zemalja. Severna Koreja je 2014. pristala da ponovno otvori istragu, ali do danas nije učinjeno ništa, pa je Japan bio prisiljen da produži sankcije na još dve godine (do marta 2017.)

Poslovni odnos nacističke Nemačke i SAD

Dok je javnost još kasnih tridesetih bila svesna pretnje koju nacistička Nemačka predstavlja, postojali su ljudi poput američkog senatora Preskota Buša (otac/deda bivših američkih predsednika), koji je profitirao od saradnje s istim ljudima koji su Hitleru pomogli da se dokopa vlasti, a saradnju je nastavio i nakon ulaska Amerike u rat.

Iako postoje i umerenije verzije po kojima Buš nije bio simpatizer nacističke ideologije već klasični ratni profiter, treba pomenuti i da je isti taj Preskot Buš osumnjičen da je 1933. s još nekoliko bogatih industrijalaca i bankara naumio da pučem otera sa vlasti tek izabranog Frenklina D. Ruzvelta i na njegovo mesto postavi general-majora Smedlija Batlera koji bi uveo fašističku diktaturu (tzv. „Business Plot“). Smedli je sve razotkrio, a upleteni su redom poricali Batlerove optužbe.
Ali nisu se samo nemoralni bogataši ovajdili. Pedesetih godina Amerika je u sklopu „Operacije spajalica“ odlučila da pronađe posao za 1.500 nemačkih naučnika i inženjera koji su se nakon Drugog svetskog rata preselili u SAD.

Tadašnji predsednik Hari Truman javno je dao do znanja da mesta nema za bivše naciste i njihove pomagače, ali to nije bilo potpuno tačno. Doktor Hubertus Strughold, jedan od „novih prijatelja“ SAD, optužen je da je tokom rata vršio eksperimente nad zatočenicima koncentracionih logora i epileptičnom decom, a dr Kurt Blom bio je direktor nacističkog biološko-oružanog programa.

Blom je istim poslom nastavio da se bavi i u SAD, kasnije je radio i kao doktor u zapadnoj Nemačkoj, bio je politički aktivan kao član desničarske stranke, a preminuo je u Dortmundu 1969.

Kako ljude naterati u rat?

Svaka priča čiji je cilj da podstakne ljude da se bezglavo upuste u rat trebalo bi da probudi sumnju, ali ponekad prelako popuštamo medija koji donose potresne priče koje i u najvećim cinicima bude revolt.

Vlasti u Americi, koja je u svakom trenutku na ovaj ili onaj način uključena u bar nekoliko ratova, ponekad moraju da podstaknu mase da se trgnu, istinski zamrze zemlju za koju donedavno nisu ni čuli i podrže uključivanje u još jedan oružani sukob koji pokreće vojnu industriju. Jedan od takvih sukoba bio je Zalivski rat, kada je iračka vojska koju je vodio Sadam Husein napala i okupirala Kuvajt, što je podstaklo SAD da se uključi u priču jer je videla svoju priliku da se domogne nafte.

Uglavnom, većina Amerikanaca Kuvajt ne može ni da pronađe na karti, a i glavni negativac u medijima nije bio Irak već Iran, pa samim tim ni stav javnosti nije bio da je intervencija SAD neizbežna.

Sve je to u trenu promenilo svedočenja mlade Kuvajćanke, a Sadam je nakratko postao najveći svetski zlikovac.
U oktobru 1990. devojka Najra svedočila je pred Kongresom o sve gorem stanju u Kuvajtu. Česte pljačke i bezumno nasilje nisu toliko pogodile javnost kao posebno brutalan detalj da iračka vojska upada u porodilišta, vadi decu iz inkubatora i ostavlja ih da umru na hladnom podu bolnice.

Predsednik Buš poonovio je njen iskaz najmanje 10 puta u svojim govorima, a isto su činili i svi pobornici američke vojne intervencije.

Ali ova priča je prilično mutna i Najra nije „samo nevina petnaestogodišnja Kuvajćanka“. U martu 1991. reporter ABC-ja Džon Martin u izveštaju je istakao da su pacijenti, među kojima su i prerano rođena deca, zaista umirali, ali da problem nisu bili irački vojnici, već činjenica da je većina kuvajtskih doktora i medicinskih sestara zbog ratnih zbivanja bila prisiljena da pobegne iz zemlje. Osim toga, istakao je da je prilično siguran i da iračka vojska nije krala inkubatore i ostavljala decu da umru, potvrdivši tako službene izave iračkih vlasti.

U januaru 1992. Džon Makartur za „Njujork Tajms“ otkriva da je Najra zapravo ćerka kuvajtskog veleposlanika u Americi, Sauda Nasira al-Sabaha, a u sve je prste umešala i PR kompanije „Hill & Knowlton“, čiji su službenici, prema pisanju medija, prikupili svedoke, sastavili njihove izjave i dali im instrukcije kako da budu što uverljiviji.

U sve je bio upetljan i pokojni kongresmen Tom Lantoš, koji se branio tvrdeći da nije imao razloga da sumnja u njen iskaz, da Makartur iskrivljuje činjenice i da se ono što je izjavila poklapalo s izjavama ostalih svedoka. Oni drugi, pak, ističu da je odnos Lantoša i PR kompanije daleko kompleksniji i da je kongresmen primao njihove donacije.

Uglavnom, kad se muljaža otkrila, invazija je okončana i malo je ko je mario za motive koji su se skrili iza uspešne operacije.

Britanci lažirali teroristički napad

Iako bi svaki teroristički napad mogli nazvati „perfidnim vladinim planom s ciljem ostvarenja mračnih ciljeva“, bez dokaza, radi se o pukom nagađanju. Ali to ne znači da takvih pokušaja nema ili da ih nije bilo.

U svojoj knjizi „The Secret History of MI6“ autor Kit Džeferi otkriva plan britanske tajne službe da u periodu od 1946. do 1948. spreče ulazak jevrejskih izbeglica u Palestinu, a omiljene metode bile su propaganda, širenje dezinformacija i postavljanje eksploziva na izbegličke brodove.

I ne radi se o teoriji jednog čoveka ili nagađanju. Reč je o knjizi koju je „aminovala“ i tajna služba.

Bitno je naglasiti da je istorija Izraela neodvojiva od Velike Britanije čiji je ministar spoljnih poslova Džejms Balfur još 1917. jevrejima obećao domovinu na Bliskom istoku, a Britanci su i 1948. imali važnu ulogu u nastanku države Izrael. Naravno, ubrzo su shvatili i da osnivanje takve države na lokaciji gde su okruženi muslimanima i Arapima možda i nije najbolji recept za mir na Bliskom istoku.

Upravo ta spoznaja i podstakla ih je da pokušaju da spreče masovno doseljenje jevrejskih izbeglica u Palestinu.

Plan je bio jednostavan. Nakon što bi brod digli u vazduh, za sve bi okrivili izmišljenu palestinsku terorističku organizaciju koja bi preuzela odgovornost za napade. MI6 je 1947. i 1948. sabotirao čak pet praznih izbegličkih brodova koji je trebalo da krenu za Italiju, a trebalo je da napadi obeshrabre izbeglice.

Britanija je strahovala da bi masovno doseljenje moglo izazvati nemire i rat u regiji, a masovna hapšenja nesrećnih ljudi koji su jedva preživeli holokaust nisu dolazila u obzir. Lažiranje terorističkih napada delovalo im je kao bolje rešenje.

Kontrola uma

Jedan od najvećih strahova paranoika je da vas vaša vlada nadzire. Strahovi Amerikanaca ostvarili su se zahvaljujući Edvardu Snoudenu, koji je šokantnim otkrićem nakratko uznemirio ne samo američku već i svetsku javnost. Nakon što je istina izašla na videlo, ljudi su se nakratko uznemirili, pomirili s činjenicom da ionako svi imaju uvid u njihovu svakodnevicu i mirno nastavili da vode živote na društvenim mrežama.

Sledeći strah je strah od vlade koja kontroliše vaše misli, a što se teorija zavere tiče, ta je pri samom vrhu i eventualno joj mogu parirati teorija o „ljudima reptilima“, „petorici koja vladaju svetom“ ili „Mesecu koji je zapravo svemirski brod odakle nas nadziru Oni“.

Ali ako već niste pogledali „The Men Who Stare at Goats“, verovatno vam nije poznato da je CIA još od pedesetih pokušavala na sve moguće načine da utiče na misli pretvarajući ljude u zamorčiće.

Teoretičari su još onda pokušavali da uvere javnost da CIA smera nešto gadno, ali niko im nije verovao. Tvrdili su da su agenti CIA ne samo spremni već i sposobni da sprovedu masovnu kontrolu uma. Doduše, bili su samo napola u pravu. CIA je stvarno imala „najbolje namere“ sa kontrolom misli, ali nije im pošlo za rukom to ostvare.

Detalji o zloglasnom projektu „MKUltra“ pojavili su se 1975. i premda su mnogi dokumenti uništeni, razmere njihove ludosti izašle su na videlo.

Istraživanje se sprovodilo na različitim mestima, od bolnica, preko zatvora pa sve do univerziteta gde su agenti nevinim žrtvama bez njihovog znanja davali LSD. Veruje se da je u ovim eksperimentima život izgubilo najmanje dvoje ljudi, a jedan od njih je 43-godišnji biohemičar Frenk Olson, koji je pod uticajem droge odlučio da skoči kroz prozor tokom teške psihotične epizode. Neki tvrde da je slučajno pao, a članovi njegove porodice uvereni su da je ubijen.

Neki od ciljeva programa koji su isplivali objavom dokumenata (uprkos iskrenim nastojanjima direktora CIA Ričarda Helmsa da ih uništi) jesu: istraživanje supstanci koje izazivaju nelogično razmišljanje i impulzivnost, čime bi se diskreditirali politički protivnici u javnosti, supstance koje povećavaju percepciju, materijali koji bi ubrzali ili usporili starenje žrtve, materijali koji bi izazvali reverzibilne simptome u svrhu lažiranja bolesti, supstance koje povećavaju otpornost na pranje mozga i mučenje tokom ispitivanja, materijali koji menjaju ličnost tako što osobu učine zavisnom od druge osobe, otkrivanje seruma istine ili sredstva kojima se potiskuje ambicija i smanjuje učinkovitost na poslu (tragovi se ne smeju pojaviti u krvnim nalazima).

Volonteri u psihološkom eksperimentu

Neki od onih na kojima su se vršila testiranja sami su se prijavili, a među njima je i autor „Leta iznad kukavičjeg gnezda“ Ken Kizi, američki kantautor i pesnik Robert Hanter, bostonski mafijaš Džejms „Vajti“ Baldžer koji je pristao na testiranje za vreme odsluženja zatvorske kazne, ali i serijski ubica Ted Kačinski (poznat i kao Unabomber) koji je još kao 17-godišnjak učestvovao u zastrašujućem eksperimentu psihologa Henrija Mjureja u kojem su ispitanici izloženi ekstremnom stresu, a mnogi smatraju da je upravo ovaj eksperiment izazvao njegovo kasnije ponašanje.

Očekivano, teoretičarima zavere ovo je neiscrpan izvor inspiracije, a mnogi i danas tvrde da CIA nikad nije napustila ovaj program i da je priča koju vlasti serviraju samo „proziran paravan“.