Indijska kosmologija-pojam vremena

Kada se na zapadu raspravlja o nedostatku smisla za istorijske mere vremena kod Indijaca, prilikom procene njihovih kulturnih spomenika, često se povlači prebrz zaključak, da je indijski pogled na svet i život statičan i neistorijski, zato što su navikli da vreme mere kosmičkim merilima, merilima ciklične evolucije svemira i onda, kad je reč o razvojnom toku, toku kultura i ličnonsti.
Iz upoređenja Indijske i i evropske srednje vekovne filozofije, a i u bilo kom drugom istorijskom preseku, nama se čini tačnijim obrnut zaključak u pogledu statičnosti pogleda na svet i pridavanja apsolutne vrednosti određenim istorijskim događajima.
Za indijce svet niti je nastao iz ničega, niti može da se pretvori u ništa. U razdobljima koja prema evropskim preračunavanjima traju do 8 640 000 000 godina, sistemi svetova nastaju i nestaju iz spiralnih magli. Nebeski dvorovi božanstava se pune i prazne se kad se iscrpe rezervoari zasluga njihovih stanovnika, koji tada padaju u niže sfere postojanja, gde zaborav prekriva delove njihovih uspomena o stvorenju i stvorovima.
Odatle se opet uzdižu u toku eona do novih spoznaja, a u međuvremenu kao plodovi njihovih ne savršenih i delimičnih sećanja nastaju kosmogonijske teorije bramanskih sistema o bitku-i-nebitku, o ni bitku-ni-ne bitku u raznim sferama subjektivne i objektivne fenomenalnosti; Te teorije je Ghotama Buda u 6.veku pre nove ere sveo na 62 logičke mogućnosti spekulativnog uma, a zatim obuhvatio čuvenom „Brahminom ribarskom mrežom“ ! U nju, dogmatski metafizičari koji pretpostavljaju vulgarnu jednostavnost duše i nuždu prvog početka sveta, bivaju uhvaćeni obuhvaćeni i stegnuti, i kako to Ghotamo Budho u svom govoru kaže: „… kao kad bi vešt ribar ili ribarski šegrt gusto isprepletanom meržom prekrio čitavu površinu male bare, pa bi onda pomislio: “ Koliko god da živih bića određene veličine ima u ovoj bari, sva ona se nalaze u ovoj mreži, stegnuta i obuhvaćena. Pa ako i skoče iznad površine, skaču samo u toj mreži“ (iz Brahmađala sutra u zbirci Dighanikaia).
Zapadnjački pogled na kosmogoniju mnogo je bliži ateističkom odnosno evolucionističkom, i naučnom pogledu, stoga možemo opravdano da posumnjamo da je zapad pocev još od starih Grka i Egipćana za svoje ateističke i ne teističke inspiracije dobio filosofski zamah i teorijsku podlogu za izgradnju svojih stavova od indijskih mudraca.
Starosedeoci Indije i arijevski osvajači Indije ujedinili su kulturna i filosofska gledišta kroz vreme i na širokom prostoru indijskog potkontinenta tako da su drevni spisi iz Tamil nadu-a na jugu i vedski spisi severnih naseljenika na severu kao i metode i tekstovi severnih starosedelaca učinili da indijski duh jako daleko stigne i ispred svog vremena. Spoznaja o vremenskim distancama ukazuje na sposobnost da se ode daleko ispred vremena u područije događaja koji putuju prema nama brzinom svetlosti.
Postoje ozbiljni vedski tekstovi u širem smislu, koji kroz razlicite mistke priče i bajke govore doslovno o periodima vremena kao što je npr. KALPA. Takvi grandiozni vremenski zahvati su kraljevskim astrolozima drevne Indije najozbiljnije dali verodostojan osnov za tačne predikcije velikih perioda vremena. Mnogo toga je danas zamračeno populističkim pristupom drevnoj indijskoj kulturi kojoj nije bilo nepoznato da se u toku jedne KALPE dešava prolaz svakog pojedinog kosmičkog sistema u čitavom svom razvoju od iskonske kondenzacije pa do konačnog sagorevanja. Bez početka i kraja jedan kosmički sistem za drugim sledi u neograničenom nizu. Pojedinačni kosmički sistemi sastoje se od mnoštva sunaca, meseca, planeta itd. Bezbroj takvih svetova širi se u prostorne daljine, koje je skoro nemoguće izračunati.
U izvesnom smislu moderna astronomija ima prilično sličnu predstavu o ostrvskim univerzumima, kojih je poznato već više od milion, a od kojih su mnogi udaljeni do dva miliona svetlosnih godina. Svaka od tih spiralnih maglina sastoji se od stotina miliona zvezdi, koje se kreću oko zajedničkog središta. Njihov oblik odgovara često tačno onom obliku koji su i budisti pretpostavili, – obliku mlinskog kola.
Zemlja je deo sistema Mlečnog puta, koja približno odgovara onom što budisti nazivaju Sahaloka dhatu (planetarnim sistemom).
Verovatni razlog nedovoljnoj pažnji zapadnih mislioca prema indijskim filozofskim sistemima leži delimično u činjenici da mnogi od njih još i danas ostaju nesvesno pod uticajem srednjovekovne slike sveta, prema kojoj je kultura nastala u područiju Sredozemnog mora. Takođe je presudan uticaj na kosmološki pogled zapadnjaka religiozan upliv Judaizma, Islama i Hrišćanstva, koje svoje mere vremena izvode iz svojih svetih tekstova. U takvom ambijentu sasvim je logično pomisliti da je savremeni pristup tumačenju univerzuma i njegovog nastanka inspirisan upravo drevnim vedskim testovima koji u odnosu na današnju nauku u filozofsko teorijskom smislu ne zaostaju.
I dok se tako lome koplja oko sedmičnih ciklusa i evolucijskih razmera vremena, indijski um pokazuje da je od davnina shvatao veličinu i važnost vremenskih ciklusa. Nije se ustručavao da skoro sa matematičkom tačnošću utvrdi cikluse velikih razmera i male vremenske intervale, pri tom da ih i sistematski rasporedi po uzlaznoj i padajućoj skali.
U kulturi zapadne hemisfere bi se verovatno pitali kako? Naravno to je opravdano pitanje ako se zna da se ozbiljna matematika u Evropi počela razvijati u srednjem veku, evropski narodi su do kraja 12. veka prihvatali siromašno starorimsko matematičko nasleđe: npr. tzv. quadrivium koji se sastojao od aritmetike, muzike, geometrije i astronomije. Ta su se otkrica imenom ˝matematika˝ često zloupotrebljavala u astrologiji, tako neki spisi toga vremena, govre o ˝matematičarima i drugim mračnjacima˝, a i ne nalazi se za njih mnogo lepih reči.
Sve do 11. veka poznavanje Euklidovih ˝Elemenata˝ u Evropi je bilo vrlo oskudno. U poslednjoj trećini srednjega veka javlja se već nekoliko »domaćih« evropskih matematičara, koji to ime zaslužuju samo kao ˝reproizvodivni˝ ˝kreativni umetnici˝. kao što su Fibonacci i Jordanus Nemorarius. Dok u Indiji, iz filozofskih sistema kao što su Njaja (logika) i Vaišešika (Atomistika) koji datiraju daleko pre budizma, nastajale su izuzetne logičke i numeričke složenosti koje su iznedrile sistem Vedske matematike, slabo poznate evropskom duhu i kulturi. Velikani tih matematičkih sistema su Aryabhatta, Brahmagupta, Mahavira , Bhaskara.
Tako vedski teksotvi otkrivaju poznavanje složene kosmološke strukture i vremenskih intervala kao što su NIMEŠA-treptaj oka kao najmanju jedinicu vremenskog intervala, KALA-ili KAŠITA sadrži petanaest nimeša, dok MUHURTA- vredi trideset kala. Dan i noć sačinjavaju trideset muhurta, odnosno trideset dana u mesecu koji su podeljeni na dve nedelje lunarnog meseca, Crna polovina (Kršna pakša)ili noć meseca i bela polovina (Šukla pakša) ili dan meseca. Indisjki mudraci su znali i lokaciju naših predaka koji nisu više među nama živima a to je planeta (loka) zvana Pitrloka a i to da dan tamo traje koliko Šukla Pakša a noć kao Kršna Pakša. U jednom od vedskih teskstova se spominje da je pakao (Naraka) u južnom delu svemira, ispod kosmičke vode na dnu.
Zahvaljujući očuvanosti vedskog znanja, kao sistema možemo da razumemo da apostoli učenici Isusa Hrista nisu poimali pakao kako to današnja crkvena dogma tumači, već nailazimo na izveštaj u poslanici apostola Jude u trinaestom stihu koji ukazuje na to gde će otići grešnici, izveštaj da se lutajuća zvezda kreće i plovi svemirskim prostrastvima bez svog središta.
Udaljenosti među planetama ili zvezdama se određuju Jojanima, kao merom od 5 556 000 kilometara. Matematička veština se uporedo kroz šesnaest sutri posvećenih matematici, razvijala sa Logikom (Njaja), Astronomijom (Ganita), Atomistikom (Vaišešikom) i Đotišom kao naukom o vremenskim ritmovima, kod nas poznatom kao indijska astrologija.
Tako kroz kroz stremljenje da se religiozne istine dokažu naučno, indijski um rano je upoznao vremenske i materijalne distance kao i relativnost vremena.Time je svoju religioznost postavio u ravan naučne discipline. Savremena Astronomija nas uči da su distance između većih i manjih nebeskih tela ogromne i da su prema tome vremnski intervali za savladavanje tih daljina takođe ogromni . Tako možemo da vidimo da je vdeska kultura sebi razvila mnoštvo različitih značenja imenovanjem glavnih i sporednih vremnskih intervala.Npr. Sanskrtski termin Daša se u astrologiji koristi kao planetarni period, Ajana se dva puta godišnje javlja, dok tih šest meseci otkriva da jedna godina predstavlja jedan dan Božanstava, sledstveno tome je 360 godina 1 godina božanstva. Juga se na primer računa na osnovu godina božanstava. Ciklusi Juga prepoznaju vrste i klase tih vremenskih perioda, pa od četiri Juge koliko nam pruža vedski izveštaj Satja Juga je ekvivalentna 4000 božanskih godina, dok je Treta Juga dugačka 3000 božanskih godina. Slično tome Dvapara Juga traje 2000 godina a Kali Juga 1000 godina. I tako ciklus Kalpe traje 1000 puta 4 Juga zvane Čatr Juga a ciklus Manvantar sedamdeset i jednu Čatr Jugu.
NASTAVIĆE SE

autor: Ilić S Aleksandar