Da li ste depresivni?

Depresija je psihičko stanje koje karakterišu: opadanje raspoloženja, interesovanja, želje i radnih sposobnosti, povišena tuga, plačljivost, usporeno mišljenje, kao i osećanje krivice, nevoljnosti, manje vrednosti, beznadežnosti i praznine. Osobe u depresiji pate od nesanice, a sklone su i samoubistvu. Uzroci ovakvog stanja su psihogeni ( stvarni ili zamišljeni gubitak bliske osobe, dela tela, zdravlja, stvari ili položaja) ili nedovoljno poznati biohemijski i organski činioci.
Depresija, kao i strepnja uvrštava se u elemente afektivne reakcije. To je osnovna biopsihološka reakcija na gubitak objekta ili stanja u koje je uložena nagonska energija. Zbog gubitka energije depresija je izraz povlačenja Ega pred gubitkom.

Simptomi depresivne reakcije, stanja i neuroze su:

1.) Promene osećanja, afekata i raspoloženja, gubitak radosti življenja, plačljivost, tuga, žalost, strah od sopstvene smrti ili smrti roditelja.
2.) U oblasti kognitivnih procesa javljaju se: usporenost i smanjenje intelektualnih aktivnosti, neuspeh u školi, usporenost mišljenja i govora.
3.) Poremećaj motorike: usporeno kretanje u igri i drugim aktivnostima, sniženo reagovanje da draži.
4.) U društvenim odnosima: povlačenje, odbacivanje okoline, nesposobnost da se prihvati pomoć drugih, smanjenje kapaciteta za uspostavljanje novih kontakata.
5.) Ostali simptomi su: nesanica ili preterano spavanje, depresivni snovi, gubitak apetita, razne telesne tegobe.

Navedeni simptomi, u različitim kombinacijama, često se javljaju zajedno sa drugim neurotičnim simptomima (histeričnim, anksioznim, opsesivnim, fobičnim, hipohondrijskim i dr.)

Tuga i umerena depresivnost se u pubertetu i mladosti javljaju češće nego kod mlađe dece. One mogu biti normalan sadržaj u psihičkom životu mlade osobe, povezan sa biološki (hormonalnim), osećajnim i društvenim zbivanjem, ali mogu biti i neurotičan odgovor, stanje ili prava neuroza. Mladi su posebno osetljivi na gubitke, povrede samoljublja, razočarenja, neuspehe i doživljavanje iskustva iz prethodne faze razvoja. U mladosti bi trebalo da se završe procesi separacije i individualizacije, da dođe do odvajanja iz porodične grupe, do uspostavljanja posebnih objktnih odnosa sa vršnjacima i odraslima, da dođe do heteroseksualnih ulaganja, pa se raniji neskladi u toku razvoja usklađuju i izgrađuju zrelije odbrane. Zato je doba adolescencije izazov za razbuktavanje ranijih, depresivnih jezgra iz preedipalne i edipalne faze i za pokretanje primitivnih odbrana kao što su negacije, projekcija i razdvajanje. Da li će novo, ili obnovljeno, depresivno iskustvo poprimiti psihopatološka obeležja zavisi od uspešnosti odbrana od prvobitnih depresivnih iskustava i od okolnosti u kojima se ona javljaju, urođene i stečene sklonosti ka depresivnosti.

Kod mladih koji su ostali simbiotski vezani za roditelje, najčešće majku, može da se javi depresivnost anaklitičkog tipa – oni svaki gubitak doživljavaju kao potpuni slom narcističke ravnoteže. Oni brzo i dubiko nazaduju i njihova sposobnost da izdrže bez simbiotskog objekta, uz očuvanje samopoštovanja je minimalna. Obično je roditelj taj koji, svesno ili nesvesno, podstiče takav odnos (majka), pa kad nije u mogućnosti da odgovori na svaki zahtev svog simbiotski povezanog sina ili kćeri i sama postaje depresivna, a ujedno i agresivna prema detetu. Tako se stvara izuzetno ambivalentan odnos, nabijem neprijateljstvom i zavisnosšću, niti mogu zajedno, niti da se odvoje (rogovi u vreći).

Za razliku od tuge, melanholija je patološko stanje u kome se gubi samopoštovanje, dolazi do povlačenja libida sa objekta i do gubitka objekta, koje ne mora biti ili nije stvaran, a doživljen je kao gubitak samog sebe. Melanholija je izazvana dubokom i narcističkom povredom, bez obzira na stvarno i fizičko prisustvo ili odsustvo objekta.

Prognoza depresivnih reakcija, stanja i neuroza zavisi od dubine sukoba koji je doveo do depresivnosti, kao i od odgovora okoline na nju. Prejaka rana iskustva tuge, depresivnosti i patnje, koja nastaju pod uticajem jakog stresa ili gubitka, mogu stvoriti, kod tome sklone dece, „depresivno jezgro“ u ranim fazama života. Ako su odbrane od prvobitnih depresivnih iskustava slabe i neodgovarajuće, separacija i individualizacija ne uspevaju, i takvo dete-omladinac postaje veoma povredljiv, pokazuje sklonost ka povlačenju, ispoljavanju neprijateljstva prema objektima, a može kasnije da ispolji i teža depresivna stanja i neuroze, psihopatiju, pa i depresivnu psihozu. Atipična depresija se može razviti i u shizoafektivnu ili pravu shizofrenu psihozu.