Budizam-koreni

Ono po čemu bi budizam svkakako treblao da bude poznat i prepoznat a na čemu se temelji njegovo učenje je „istinska praznina svih stvari “ do koje je uzviseni princ Sidatho Ghotamo na putu svog traganja za ukidanjem patnje došao. A zapravo šta je ta praznina koja se percepira kao prosvetljenje i koja u tom završnom trenutku sada već probuđenom Sidathi Ghotami nameće viziju: da je „izživljen svetovni život da su učinjeni svi napori i da nema više preporađanja i povratka na staro, da je ukuinuta sva strast za egzistencijom u svim svetovima, svetovima bogova ljudi i demona“.

Nakon dugog niza godina boravka među Đainima kao isposnik, vođen i inspirisan doktrinom „ne nasilja“, princ je konstatovao da je srednji put, put uvida u nestalnost odnosno prolaznost svih stvari jedini put na kome se moze doziveti istinsko oslobođenje od lažne i tragićne sudbine svih bića koje osećaju i „veruju“ u trajno svojstvo svih stvari. Da li je taj uvid samo filosofsko uverenje ili je konačno razumevanje, može se shvatiti tek ako se pročitaju tekstovi izreka budinih govora koje je njegov nenadmašni sledbenik učenik i prijatelj Ananda, pamtio i preneo u pisanu formu.
Po receptu starih Ajurvedskih lekara drevne medicine starih Indijaca Buda se poslužio univerzalnom i nezamenjivom praksom utvrđivanja činjenice da bolest postoji, sagledavajući njen uzrok, ukazujući na mogućnost izlečenja i na kraju dajući uputsvo kako je lečiti i izlečiti uvodi biće u oslobođenje od bolesti.
Zgrožen činjenicom da je svakom osećajnom biću učinjena ogromna nepravda prisilom na starost i smrt, kao i na suočenje sa ograničenom moći svih osećajnih bića da dožive sreću, povukao se u osamu, asketski život i i unutrašnju borbu da kroz sebe nađe izlaz i lek.
Nema pouzdanih izvora da je Budizam i njegova metodologija zapravo bila inspiracija savremnoj psihoanalizi ali je očevidno, da se pojave terapeutskih metoda psihoanalize u istoriji religije i filozofije nisu nikad kao do tada u Budizmu pojavljivale, a još manje kao sistem kojim se sagledava ljudksa „duša“ . Ni pomena o tome da „duše“ životinja, bogova, anđeoskih bića ili demona, zaslužuju bilo kakvu analizu kao i njihov udes u prolaznoj egzistenciji, u kojoj vlada osujećenje i agonična potreba za egzistiranjem.
Današnji Budizam kao da je zaboravio plemenitost motiva princa Ghotame i uzvišeni put kojim je dosegao vrhunsko oslobođenje. U šumi podela na razno razne budističke pravce koji su nastajali kroz vreme. koja je dobrim delom bila zavisna od geografske destinacije i kulture u kojoj su se misionari budistčki zaticali, nastajale su budističke škole koje su se sve više i više udaljavale od osnovne poruke budizma.
Tako danas jako malo ljudi zna da je budizam iznikao na vrlo visokim etičkim standardima, negujući osnovni motiv koji se kroz celo učenje provlači a to je da se ljudskom biću pa i dugim osećajnim bićima čini ogromna nepravda spram njihove prvobitne prirode. Nikad pravi budizam nije odustao od plemenite težnje da igra ulogu lekara i zaštitnika od teškoća koje nam ova prolazna egzistencija zadaje.
Iz Budinih govora može se jasno videti, da izvroni budizam svoju moralnost i etičnost ne zamenjuje za sposobnost i talente koje su i tada i danas imali ili imaju neki ljudi bogovi ili demoni koji bi da mističnim moćima dosegnu pročišćenje od strasti ili dosezanje uvida u suštinu praznine. „…budni se toga stide, i sramota ih je…“ konstatacija je Bude u jednom govoru, dok odmah zatim ističe da je….čudesnost pouke i propovedi istinska vrlina i mistična moć…“ Odmah nakon probuđenja legenda kaže da se pojavio Brahma saučesnik stvaranja (sukreator i prva manifestacija nevidljivog Boga) i konstatovao: „…i niko ga ni na nebu ni na zemlji ni od bogova ni od ljudi ni od duhova ni od demona….ne može poreći….!“
Pre svega treba reći da je budistički pogled na svet filosofski pogled na svet i time nije strogo uslovljen niti to može biti bilo čijim religioznim opredeljenjem. Mada mnogi budizam smatraju releigijom, ipak on to nije i ako neki pravci budizma smatraju da je duh budizma moguće predstaviti antropomorfno te stoga i postoji mnoštvo kipova bude koji simbolišu mirno telo prosvetljenog bodisatve.
Religiozni put pročišćenja kojim putuju svi oni koji se odluče na utrnuće prisutan je i u budizmu, ali to nikako nije odrednica kojom treba definisati pojavu budizma.
Bitna ososbina budističkog puta je što je budizam primenjiv na svaku religiju a da se pri tom niko nemože pozvati na jeres unutar religije u kojoj je pronašao svoje mesto. To se dešavalo najviše i uglavnom na istoku, u mnoštvu škola i pravaca unutar indijskog panteizma, gde je u nekim filozofsko religioznim školama Buda smatran inkarnacijom Višnua, tako se u zapadnom delu Kine prilagodio šamanističkoj tradiciji i religiji Bon nakon čega je kao hibrid nastao širom sveta poznati Tibetanski budizam, dok je misionarskim radom Bodhi dharme pronašao svoje mesto u i u Kineskom taoizmu, postavški tako Čan budizam a u Japanu, postao je u svojoj već tada modifikovanoj formi – Zen budizam.
Ovo sve zbog toga što su načela budizma suštinske vrednosti svake religije koja ljudskom biću želi istinsko dobro i zaista je malo argumenata koji bi mogli biti povod za progon budističke misli.
Budizam ukazuje na prisustvo odnosno postojanje osujećenja odnosno „DUKHE“ što je kod nas često prevođeno rečju patnja. U svakoj danas poznatoj opciji i hrišćanstva i Islama problem nesreće bola patnje osujećenosti i razočaranosti u ovaj prolazni svet prisutan je kao motiv za verovanje i angažovanje čoveka koji traži utehu
Dukha ili patnja kako u najvecem broju prevoda stoji, ustvari je svakodnevno suočenje sa činjenicom prolaznosti, nestalnosti, nepostojanosti svih stvari koje nas okružuju. I pošto je naša namera da sebi dokažemo da je ovaj svet zapravo stalan ne prolazan, postojan a samim tim i srećan bivamo razočarani, osujećeni, poraženi, demantovani i povređeni do tačke bola. Otud se javlja frustracija koja često pronalazi svoju realizaciju u agoniji koju prate bolest, strah, neprijateljstvo bes i mnoštvo drugih moranih nedostataka, društvenih anomalija, i telesnih izvitoperenja, a što se porazno završava smrću.
Takav usud je neizbežan čak i unutar velikih religioznih sistema a ni jedan od tih sistema nije postavio dijagnozu sa kojom može da spremno prihvati izazov borbe sa prolaznošću.
Budistički pristup kroz analitičku razradu pojava stvorio je metodologiju koja je zapadnom svetu poznata kao psihoanalitička terapija. Takav sistematski pristup problemu prolaznosti i nestalnosti pokazao je da se u ovom poretku stvari i onda i danas mogu pronaći „stubovni“ pojmovi, i to tako univerzalni i tako jedinstveni da ih ni zub vremena ni ideološke razlike ne mogu dovesti u pitanje.
Ti stubovi budističke „vere“ trebalo bi da budu Uzvišene plemenite istine za svaku versku alternativu. Budizam ih je prozvao uzvišenim i plemenitim jer istinske vrednosti nikad ne mogu proći a kao takve zaista i jesu Plemenite i Istinite.
Buda kaže ponavljajući stalno u svojim govorima da naučava nauku jasnu na početku, jasnu u sredini i jasnu na kraju“, da ne uči nikoga metafizičke doktrine niti tvrdi da je svet večan ili nije ima li Boga ili ga nema a da u zamenu za takve ljudske potrebe besedi o četiri plemenite i uzvišene istine.
Uzvišena istina da postoji patnja ( Dukha), Uzvišena istina da postoji nastanak patnje (Dukhe)
Uzvišena istina da postoji mogućnost prestanka Dukhe, i Uzvišena istina da je plemeniti osmerostruki put onaj kojim se prevazilazi i pobeđuje patnja (Dukha).
Ceo Budizam je filosofsko religiozna razrada ove četiri budističke istine. I Bez obzira na činjenicu da su se kasnije u budizam uvukli elementi hinduističkog panteona tibetanskog Bon šamanizma, kineskog Taoizma i Japanskog Šintoizma budizam je u svojoj osnovi ostao neoštećen i nedotaknut tim primesama.
Primetićete da sam rekao filosofsko religiozna razrada jer u suštini kao motiv za realizaciju oslobođenja od osujećenja budizam dopušta vezu sa životnom misterijom a što je svakako i motiv drugih religija. I moglo bi se za sada još reći da je budizam dao osnov za razvoj mnoštva psihoterapeutskih metoda, jer bi se slobodno moglo reći da je budizam drevni oblik psihoterapije.
nastaviće se