Džek Trbosek i njegovi konkurenti

Velike su šanse da je misterija o Džeku Trboseku rešena, jer forenzički dokazi ukazuju na Arona Kosminskog, poljskog imigranta koji je živeo u Londonu. Međutim, prava misterija i dalje traje – kako se serijske ubice rađaju i možemo li sprečiti njihova surova dela?

U septembru 2014. godine desilo se možda najveće otkriće u ovom slučaju. Naime, biznismen Rusel Edvards amaterski se bavio slučajem godinama i na njemu je lično angažovao i dr Jarija Louhelajinena, svetski poznatog stručnjaka specijalizovanog u analizi genetskih dokaza s istorijskih mesta zločina. Ključan dokaz nađen je na šalu žrtve Ketrin Edouz. Genetski materijal sa njega upoređen je sa DNK njenih potomaka, te potomcima više od stotinu osumnjičenih osoba. Koristeći najsavremenije metode utvrđeno je da se DNK savršeno poklopio s jednim sumnjivcem – poljskim imigrantom pod imenom Aron Kosminski. Zbog ovog dokaza, mnogi kriminolozi ovaj slučaj smatraju rešenim, jer nikad nije otkriven bolji dokaz koji bi otkrio ko je bio Džek Trbosek .

Ubistva, kao i sam smrt oduvek intrigiraju čoveka, onoliko koliko prate razvoj civilizacije a to je od početka. Kult smrti, žrtvovanja ljudi u jednom momentu su prerasli u industriju u starom Rimu kroz instituuciju gladijatora ali i masovnih pogubljenja u Koloseumu i mnogim arenama u celoj imperiji. Naravno da stari Rim nije jedino društvo podložnom eksplataciji masovne smrti, i druga su više ili manje ili u drugačijem obliku prolazila kroz sličan sistem.

Takvo nasleđe čovečanstva nije svojstveno samo državama ili društvima, već i pojedincima. U prvom redu se misli na serijska ili masovna ubistva. Serijski ubica je osoba koja ubije troje ili više ljudi u periodu dužem od trideset dana, sa periodom „hlađenja“ između svakog ubistva, i čiji su motivi za ubistvo većinom bazirani na psihološkom zadovoljstvu. Obično je i seksualni delikt uključen u ubistvo. Ubistva su počinjena na sličan način i sve žrtve obično imaju nešto zajedničko; na primer, zanimanje, rasu, izgled, pol ili približno godište.
Serijski ubica nije isto što i masovni ubica koji počini više ubistava odjednom.

1. Početkom 1980-ih Britanac pod imenom Denis Linsen bi mamio dečake i mlade muškarce u svoj stan, nakon čega bi im se gubio svaki trag. Linsen bi ih zvao na seks i druženje, davio ih do smrti i postavljao njihova tela na krevet pored sebe, sve dok leševi ne bi potpuno istrulili, što je navodno bio njegov način borbe sa ludom samoćom. Vremenom je uhvaćen kada je radnik pronašao da su komšijske cevi začepljene ljudskim mesom.

2. Žil de Rej je navodno otac serijskih ubistava. Tokom 1400-ih, bio je vojni zapovednik armije Jovanke Orleanke. On je takođe hvatao, mučio, silovao i ubio barem 80 dece, ali na osnovu njegovog ranga i moći u to vreme procenjuje se da broj može biti veći od 200, pa čak i 600 dece. On bi mamio decu slatkišima, a potom ih mučio radi sopstvenog seksualnog zadovoljstva. Kasnije bi ih ubijao, vodeći računa da sedi na njima kako bi mogao da oseti kako umiru. Takođe je voleo da se kupa u njihovoj krvi. Zanimljivo, nakon svake žrtve, išao bi u porodičnu kapelu i bičevao se, moleći za oprost.

3. Adolfo Konstanco osnovao je kult koji slavi božanstvo pod imenom ‘Kadiempembe’, koje je nešto nalik Satani. On je delovao kao savetnik i prorok za članove meksičke zajednice, koristeći tehnike za gatanje i navodnim usmeravanjem njihove moći ka nevidljivosti i nepobedivosti. Sve što mu je bilo potrebno je žrtva u krvi. Kada ga je policija konačno uhapsila na njegovom ranču nedaleko od Matamorosa, otkrili su zakopane leševe bez genitalija i organa. Konstanco je te delove tela kuvao i članovi bande bi pili ono što bi im dao „brat“ kako bi dobili snagu.

4. Šarl Sobraj, poznat i kao „Zmija“ kako zbog sklonosti da truje svoje žrtve, ubijajući ih kada su previše slabe da uzvrate, tako i zbog svoje tajanstvene veštine bežanja. Između 1975. i 1976. godine Dobraj je ubio 20 ljudi duž „hipi putovnja“ koje prolazi kroz Aziju. On bi se sprijateljio sa miroljubivim zapadnim turistima i trovao ih pilulama i praškovima pre nego što ih zadavi ili žive spali. Bežao je barem pet puta iz različitih zatvora, koristeći izmišljotine kako bi otrovao svoje stražare.

5. U moru besmislenih ubistava koje je izvela Nacistička partija u Nemačkoj, mnogi su zaboravili ubistva koja je izveo Pol Ogorzov radi ispunjavanja sopstvenih ekstremno mizoginičnih fantazija. Za vreme Drugog svetskog rata, Berlin bi utonuo u potpuni mrak nakon određenih sati, budući da su gašena ulična svetla kako bi se smanjio rizik od bombardovanja od strane neprijateljskih sila. Orgozov je koristio to kao svoju prednost, brutalno ubadajući i gušeći žene koje su se vraćale kući S-Ban vozovima nakon kasnih smena u fabrikama. Osam puta je prošao nekažnjeno za ubistva, da bi ga na kraju Nacistička partija izvela na giljotinu, javno ga osuđujući kao britanskog špijuna.

6. Vlado Taneski bio je poštovan novinar u Makedoniji koji je imao insajderske informacije o ubistvima tri čistačice. Makedonska policija se pitala da li su njegove insajderske informacije možda previše insajderske. Neki od detalja koje je Taneski opisao u svojim člancima nikada nisu bili pušteni u javnost, uključujući to kakav je tip telefonskog kabla ubica koristio za vezivanje žrtava. Njegova DNK poklopila se sa njegovom semenom tečnošću pronađenom na mestu zločina, a pre nego što bi mu se sudilo, Taneski se ubio u svojoj ćeliji. Kasnije je otkriveno da je imao problematičan odnos sa svojom majkom koja je takođe bila čistačica. Sve tri žrtve su neverovatno ličile na nju.

7. Hiroši Maue patio je od parafiličnog psihoseksualnog poremećaja, što je poremećaj zbog kojeg osoba može da doživi ejakulaciju samo ukoliko povređuje druge ljude, ili u Mauevom slučaju gušenjem do smrti. Maue je imao neobičan metod biranja svojih žrtava, koristeći internet samoubilačke dogovore, na osnovu kojih bi se ljudi našli da počine samoubistvo bez osećaja da će umreti sami. Maue bi pričao da želi da umre u miru i sa nekim, ali bi onda žrtve prisiljavao na seks i davio ih. Svoja dela je snimao kamerom kako bi mogao kasnije da ih gleda.

8. Karl Denke je bio popularna ličnost u nemačkom gradu Munsterbergu (danas poljskom gradu Zembicama), zapravo toliko popularna da niko nije sumnjao da je on ustvari veoma uspešni kanibal. Zaista, izgleda da je „Tata Denke“, kako su ga zvali u gradu, pozivao ljude u svoj dom, klao ih i potom koristio njihove ostatke da pravi tregere ili bi marinirao njihovo meso, koje bi posle prodavao sugrađanima kao mariniranu svinjetinu.

9. Robert Ben Rouds bio je kamiondžija koji je u kasnim 1980-im i ranim 1990-im započeo svoj krvavi pohod, kupeći ženske autostopere na putu i mučeći ih seksualno pre nego što ih ubije u zadnjem delu kamiona. Rouds je voleo vezivanje i sado-mazo, toliko da je sa sobom nosio „alat za silovanje“ koji je imao igle, bičeve i vibratore. Kada je uhapšen pronađena je gola žena okovana u njegovoj kabini, zajedno sa dnevnikom u kojem su opisane sve njegove žrtve.

Čini se da su sve ove ubice bile umobolne ili su bile užasno usamljene. Ma koliko jezivo delovalo čitati o njima, dobro je znati, jer ćemo na taj način biti u mogućnosti da bolje uočimo znakove ludila i sprečimo neka nova ubistva.